ZVEZDA NAČELA PARTIZAN: Crveno–beli poveli u finalnoj seriji

Crveno–beli su načinili prvi korak ka tituli i prekidu dominacije crno–belih, koji su u poslednjih 13 godina dizali pehar šampiona Srbije.

Izabranici Dejana Radonjića ne kriju da žele triplu krunu. Posle Kupa Radivoja Koraća, ove sezone u vitrine su prvi put doneli trofej i ABA lige, a sada hitaju ka trećem.

Crvena zvezda Telekom je korak bliže trofeju koji čeka od 1998. godine. Njega je napravila oslonjena na kvalitet tima koji je izdvojio Cirbesa, Dženkinsa i Mitrovića.

Ali, generalno gledano, Radonjić je maksimalno naplatio dužu klupu. Teret je rasporedio na desetoricu igrača (ne računajući Rebića koji je ušao na samom kraju), sve vreme držao veoma visok tempo i slomio veoma čvrst i žilav Parni valjak. Na taj način sakriveni su i problemi zbog povrede Marjanovića.

Sa druge strane, branilac trona imao je zvezdu, impresivnog Milana Mačvana. Ali, ni takav kvalitet, podržan samo od strane Tepića i povremeno Milosavljevića, nije bio dovoljan za nešto više. Ali, Partizan je pokazao snagu i karakter.

Varnice su sevale od prve sekunde. Mačvan i Mitrović su se pozdravili posle prvog jačeg duela. Ali, Pavlović to nije uradio pošto je laktom zakačio Lazića i zaradio faul u napadu.

Ponovo je bio previše nervozan. Cirbes i Milutinov su se skoro sve vreme držali rukama. Ali, ako je neko očekivao nešto drugo osim rovovske borbe, taj je zalutao u Pionir.

Pakleni ritam derbija nosio je Cirbesa. Navijači su ga pumpali energijom, a on njih odličnim potezima. Ali, Mačvan je na nogama držao drugu stranu Pionira. Tepić je bio hladan kao špricer, dok je Milosavljeviću malo trebalo da pokaže klasu.

Partizan je prvi došao u poziciju da se odlepi. Ni „tanja“ klupa nije odmah usporila Valjak, što je bilo za svako poštovanje.

Ipak, to je hendikep koji u nametnutom tempu često postane breme. Upravo to se dogodilo. Dok su Partizanovi nosioci došli do dah, rival je preuzimao konce igre. Partizan nije mogao da se pohvali ravnomerno raspoređenim učinkom, ali je zato imao fantastičnog Milana Mačvana.

Silno motivisan, ali maksimalno koncentrisan, igrao je kao sat. Do velikog odmora nanizao je 16 poena, sa samo jednim promašajem iz igre i ostavi tim u ravnopravnoj trci. 

Odbrana je bila reč koju je Radonjić najviše koristio u svlačionici kako bi igračima objasnio gde leži najveća rezerva. Pa je potpuno razumljivo što su crveno-beli u nastavku odmah krenuli da je tope.

Partizanu je trebalo više od tri minute da ubaci prve poene. Ali, čuvar šampionskog trona je takođe igrao na kartu defanzive. To je donelo atomsku košarku, prosto neverovatnu kada se zna kolika je fizička potrošnja iza oba tima. Adrenalin je očigledno odradio svoje.

Ni navijači nisu ostali ravnodušni. Ne štedeći grla, zapalili su atmosferu, dok je baklja u kopu Grobara, smanjila vidljivost i pomogla da sve podseća na prvu liniju fronta.

Onda je Dangubić ubacio trojku i inicirao ofanzivu Crvene zvezde. Rezultat je bio prvi dvocifreni kapital (54:44), na kraju trećeg perioda. Činilo se da će to biti i presudno. Ali, tako nije mislio Milosavljević.

Možda i u poslednjem trenutku, pridružio se sve vreme fantastičnom Mačvanu i sa pet vezanih poena naterao Radonjića da traži minut odmora i na trenutak vratio neizvesnost.

Ali, Partizanu je trebalo mnogo više raspoloženih pojedinaca da bi ugrozio stabilnost koju je imao protivnik, oslanjajući se na agresivnu odbranu i timsku igru. Epilog, vođstvo Crvene zvezde na startu finalne serije, bio je očigledan mnogo pre poslednjeg zvuka sirene.