„Kakvo treće mesto, hoću da budete u prva dva tima“

Na jučerašnji dan pre dve godine preminuo je Siniša Mihajlović. Jedan od naših najboljih fudbalera devedesetih i dvehiljaditih godina, selektor reprezentacije Srbije 2012. i 2013. i trener godine u izboru FSS 2019. decembra 2022. izgubio je četvoroipogodišnju borbu sa leukemijom.

Miha nije i neće biti zaboravljen u srcima njegove porodice, prijatelja, klubova za koje je igrao i na čijim je klupama sedeo, kao ni za iskrene ljubitelje fudbala. Divili smo se golovima iz slobodnih udaraca, po čemu je bio neprevaziđen u Italiji i Evropi, njegovoj hrabrosti, jakom karakteru i stavu. Bio je jedan od naših najboljih ambasadora na Apeninima, gde je kao igrač i trener proveo više od 30 godina. Pre toga sa Vojvodinom je bio šampion SFR Jugoslavije u sezoni 1988/89, a u dresu Crvene zvezde pored titula u prvenstvima 1990/91. i 1991/92. osvojio je Kup šampiona i Intekontinentalni kup 1991.

Miroslav Tanjga, potpredsednik Vojvodine, do septembra sportski direktor FSS, bio je kum Siniše Mihajlovića, saigrač među novosadskim i beogradskim crveno-belima i asistent nekadašnje „Božije levice” u stručnom štabu brojnih italijanskih klubova. U razgovoru za sajt Vojvodine, Tanjga se prisetio fudbalskih početaka i zajedničkih godina sa Mihajlovićem.

- Siniša i ja smo došli iste 1988. godine u Vojvodinu, bukvalno istog dana, počeli smo da živimo zajedno. Odmah po dolasku u Novi Sad otišli smo da upišemo Fakultet za zaštitu na radu. Posetili smo ga, doduše, samo dva puta, prvi put kad smo se upisali, a drugi tri-četiri godine kasnije kad smo došli da podignemo papire. Razmišljali smo u stilu: „nikad se ne zna šta će biti sa fudbalskim karijerama, daj da mi studiramo” da imamo za nešto dalje u životu.

Mihajlović je bio rođen 1969, a Tanjga 1964.

- Bio je veliki talenat, ali ni on ni ja nismo želeli da se tek tako odreknemo škole. Pojavila se onda ideja da budemo prvaci Jugoslavije sa Vojvodinom. Nismo zbog toga mogli da se posvetimo školi.

Teško je Miroslavu da zadrži suze kad priča o kumu, velikom prijatelju, dugogodišnjem saigraču i treneru od kojeg je učio.

- Toliko toga me u Novom Sadu podseća na njega. Naša Vojvodina, naši tereni, pesme, izlasci, sve... Nije mi lako jer smo kroz sve te stvari prolazili zajedno. Toliko je bilo životnih i fudbalskih situacija u kojima smo zajedno učestvovali. Nas dvojica smo došli do odnosa koji može da izgradi jako malo ljudi u životu.

Siniša je posebno bio vezan za glavni grad naše severne pokrajine.

- Obožavao je ovaj grad! Dobio je priznanje i za počasnog građanina Novog Sada. Želeo sam da kad izađe iz bolnice dođe ovde, da prošetamo i prisetimo se svega. Raspitivao se stalno za situaciju u Vojvodini, pratio je rezultate...

Život je bio tako surov prema Mihi, danas bi sigurno imao poruku za igrače superligaša sa „Karađorđa”.

- Verujem da bi rekao „kakvo treće mesto, hoću da budete u prva dva tima”.

Novosađanima je najviše ostao u sećanju kao deo generacije koja je bila šampion SFRJ u sezoni 1988/89. Nezaboravnu ekipu Vojvodine činili su pored Mihajlovića i Tanjge, Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić, Miloš Šestić, Svetozar Šapurić, Čedo Maras, Ljubomir Vorkapić, Zoran Mijucić, Goran Kartalija, Dejan Joksimović, Stevan Milovac, Dragan Vasić, Dragan Gaćeša, Dragan Marković, Dragan Punišić, Milan Popović, Željko Dakić, Enes Muhić, Jovo Bosančić, Dragan Vasić, Zoran Milosavljević, Marijan Zovko i Zoran Hajdić. Siniša je te sezone odigrao 31 utakmicu i postigao četiri gola, dok je Miroslav bio na terenu 14 puta i jednom zatresao mrežu.

- Bila je to neverovatna grupa igrača, trenera... Imali smo vrhunsku atmosferu i radili smo pakleno. Izlazili smo u provod svi zajedno, ali nikad pred utakmicu ili kad nas je sutradan čekao trening. Znale su se te stvari. Uradili smo velike stvari za našu Vojvodinu i Novi Sad. Ljudi su nas zaista poštovali i radovali se kad nas vide. Kad bismo izašli u neki restoran sa devojkom, gotovo po pravilu smo dobijali odgovor „kuća časti”. Sećam se da smo za titulu dobili nagradu od 5.000 nemačkih maraka u tri rate. Sa tim novcem mogli smo da odemo nekoliko dana na more. Nisu nam, dakle, motiv bile pare već da napravimo dobre rezultate sa klubom i igradimo se kao igrači. Znali smo da će novac doći kad-tad – istakao je Tanjga.

Mihajlović i Tanjga su sezonu 1991/92. proveli zajedno u Crvenoj zvezdi. Siniša je otišao u Sampdoriju, a Miroslav u Fenerbahče. Putevi su im se ponovo sreli kao trenerima 2012. u reprezentaciji Srbije, zatim u Torinu i Bolonji, poslednjem klubu koji je nekadašnji „bombarder” trenirao.