Kou pun entuzijazma: Iskusan sam i dovoljno mlad

Lord Sebastijan Njubold Kou rođen je u Londonu 1956. godine. Karijeru na stazi obeležio mu je najviše period od 1980. do 1984. godine. Bio je dvostruki olimpijski pobednik na „skraćenim“ olimpijskim igrama na 1.500 m. One 1980. u Moskvi bojkotovao je dobar deo Zapada, predvođen SAD–om. Sovjeti su uzvratili 1984. kad je domaćin bio Los Anđeles. Oba puta bio je drugi na 800 m, mada je sa 1:41,73 držao svetski rekord 1981. i od tad do danas je rekorder Velike Britanije na toj distanci.

Organizaciono je bio na čelu Olimpijskih igara u Londonu 2012. Od 2015. je predsednik tada Međunarodne asocijacije atletskih federacija (IAAF), a potom Svetske atletike. Sad je kao jedan od najozbiljnijih kandidata za mesto prvog čoveka Međunarodnog olimpijskog komiteta umesto Tomasa Baha dao intervju za „Sports in“. Prenosimo ga u nešto skraćenom obliku.

Izbori će biti marta 2025. U ovoj organizaciji važi starosno ograničenje po kome članovi, koji su se, poput Koua pridružili posle 2000. (član MOK postao 2020),  ne smeju da imaju više od 70 godina. S tim je bilo skopčano provokativno prvo pitanje 68–godišnjem sagovorniku.

Najstariji ste kandidat u trci za predsednika MOK-a. Ukoliko pobedite, mandat vam se završava 2030. godine. Mislite li da ste prestari za ovaj posao?

– Poštujem pravila MOK-a, ali iskreno osećam da starosna ograničenja izgledaju prilično zastarela u poređenju s drugim organizacijama i institucijama širom sveta. Kako ja to vidim, s godinama dolazi iskustvo i ako imate energije, entuzijazma i volje – tri stvari koje mi nikada nisu nedostajale – onda ste dovoljno mladi da radite posao bez obzira na datum rođenja. Činjenica je da su Olimpijske igre bile u centru mog radnog života, na ovaj ili onaj način, otkako sam prvi put obuo sprinterice kao tinejdžer. Na tom dugom putu stekao sam raznorazno iskustvo i pokazao svoju sposobnost da vodim i odlučujem. A moja strast prema olimpijskom pokretu je samo jačala. Sada sam spreman da sve to stavim u funkciju kao predsednik.

Koja je vaša vizija za budućnost Olimpijskih igara i MOK-a?

– Verujem da je ključ za izgradnju održive, komercijalno uspešne budućnosti osnaživanje članova MOK-a, sportista, sportskih saveza i nacionalnih olimpijskih komiteta. Ako očekujemo da preuzmu odgovornost za Igre i da u potpunosti doprinesu njihovoj budućnosti, moramo im dati ulogu – oni to zaslužuju i moraju da budu sigurni da je njihov doprinos zaista važan i pokreće promene. To znači verovati članovima MOK-a da donose dobre odluke, podržati sportiste da teže izvanrednim performansama, da ostvare svoj potencijal i da ne trpe finansijske poteškoće zbog svojih žrtava i posvećenosti. Moramo da obezbedimo da se glasovi sportskih upravnih tela i NOK-a čuju i da se njihovi stavovi i brige poštuju i da se po njima postupa. Želim da Igre – olimpijske i paraolimpijske – opstanu, napreduju, inspirišu i učvrste svoju poziciju sportske priredbe broj jedan na planeti.

Ima sedam jakih kandidata za predsednika MOK-a. Šta vas izdvaja?

– Svi kandidati, koji su mi takođe prijatelji, imaju odlične akreditive i posvećeni su da osiguraju da pokret napreduje na dugi rok. Poštujem svakog od njih. Mislim da imam nešto drugačije da ponudim ne samo kao osvajač zlatnih medalja, već i kao predsedavajući Londona 2012. Vodio sam Nacionalni olimpijski komitet i  Svetsku atletiku. Ta kombinacija iskustava znači da razumem izazove i mogućnosti s kojima se pokret suočava. Pretpostavljam da je zajednički faktor u svim ovim iskustvima to što uživam i što sam dobar u stvaranju timova koji napreduju, inoviraju i pronalaze rešenja. Objedinjavanje talenata i veština iz različitih pozadina je ključ da se to postigne.

Poznati ste po tome što ste zauzeli stav o transrodnim sportistima koji se takmiče u ženskim disciplinama. Možete li da ga objasnite?

– Apsolutno verujem u jednakost sportskih mogućnosti bez obzira na rasu, pol ili socio-ekonomsko poreklo. Talenat, podržan posvećenošću i vođen glađu, uvek treba da uspe. Zato verujem u zaštitu integriteta ženskog sporta od elitnog nivoa do lokalnih klubova i škola. Ova pitanja su složena – naučno i društveno – i moramo biti osetljivi i poštovani, u akciji i jeziku, ali nikada mi neće biti prijatno da vidim biološki rođenu sportistkinju – na stazi, u bazenu ili u ringu – kako se takmiči protiv biološki rođenih muških sportista sa efektima koji poboljšavaju performanse bodibildinga za koje znamo da nose. Nauka je jasna o prednostima izgradnje tela i performansi koje testosteron donosi pojedincu. Ne želim da sportistkinje ulaze u elitni sport znajući da će doći do tačke iza koje će biologija odrediti ishod onoga što rade i ograničiti ono što mogu da postignu. Olimpijskom pokretu je potrebna jasna politika kako bi se izbegla zabuna među zainteresovanim stranama i kako bi zadovoljili svoje šire ciljeve.

Zašto ste insistirali na tome da atletičari dobiju novčane nagrade za osvajanje zlatnih medalja na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. i da li biste ovu praksu proširili i na druge sportove?

– Novac nije nov koncept, o njemu se ranije govorilo, ali sada postaje sve važnije. Svet se menja. Sportisti su u centru pažnje u tom svetu koji se menja. Oni često posvećuju decenije svog života u potrazi za olimpijskim statusom koji je za sve takmičare Sveti gral. Ne verujem da novčana nagrada menja motivaciju elitnih za koje je olimpijska medalja vrhunac njihovih životnih poduhvata – ali će u izvesnoj meri prepoznati žrtve koje su oni i njihove porodice podnele da do toga dođu. I apsolutno verujem da sredstva treba uložiti i u razvoj svih sportova na nacionalnom i regionalnom nivou, na šta međunarodne federacije troše veliki deo svog vremena i resursa. Daleko najveći deo prihoda Svetske atletike troši se na naše razvojne programe. Ovo se neće promeniti. Razmišljao sam o nedavnoj odluci da na Olimpijskim igrama objavim novčane nagrade za naše sportiste. Verujem da sportisti, čiji nastupi na Olimpijskim igrama donose prihod za olimpijski pokret putem emitovanja, reklama i ulaznica, treba da budu prepoznati. Gledajući unazad, način na koji je to objavljeno bio je neuljudan. Zbog toga sam se izvinio Izvršnom veću ASOIF-a čiji sam član i drugim predsednicima međunarodnih federacija na nedavnom IF Forumu i ANOK-u u Portugaliji.

Da li treba da se nastavi zabrana ekipama koje se takmiče pod zastavama Rusije i Belorusije?

– Što se tiče atletike, uvek sam tvrdio da je moja odgovornost da obezbedim da naš sport ostane globalan i da tamo gde je to moguće, ostanemo politički neutralni. Ali postoje trenuci kada to znači da morate zauzeti stav. To se desilo u Rusiji i Belorusiji, ali to nije bila odluka koju sam doneo jednostrano. Ja nisam takav vođa. To je bila odluka o kojoj je raspravljao i doneo Svetski atletski savet, od kojih su mnogi olimpijski i svetski šampioni i svetski rekorderi. Nisam došao u sport da sprečim sportiste da se takmiče, kao ni bilo ko od mojih članova Saveta. I ovde bih želeo da dodam da sam ponosan na Savet koji imamo. Rodno uravnotežen savet sa po 50 odsto i muškaraca. To je jaka, veoma vredna grupa, koja je ovlašćena da iznese svoje mišljenje, snažno diskutuje o stvarima i s poštovanjem pristane na konsenzus. Ali da se vratimo u Rusiju... tokom doping skandala koji je otkrila VADA, Svetska atletika je pronašla način da odvoji čiste sportiste od onoga što je očigledno bio ukaljan sistem. Moramo da pronađemo put nazad za sportiste kada je to ispravno i imamo radnu grupu koja izveštava Savet i razmatra ovo. Jedinica za atletski integritet takođe drži preko 40 ruskih i beloruskih sportista u svom međunarodnom skupu za testiranje, tako da kada dođe vreme, imamo odgovarajuću stazu i proces za procenu svakog sportistu.

Kada govorimo o dopingu, vi i Svetska atletika ste uvek zauzimali tvrdu liniju. Da li bi Olimpijske igre mogle više?

– U Svetskoj atletici centralni deo moje misije je da nametnem politiku nulte tolerancije na doping, vratim poverenje u testiranje i očistim sport. Zato sam stalno pozivao na doživotne zabrane zbog upotrebe droga koje poboljšavaju učinak. Stvorio sam prvu nezavisnu Jedinicu za integritet u sportu. Da bi Olimpijske igre napredovale i uključivale buduće generacije, one moraju biti sinonim za poverenje i transparentnost, dok istovremeno štiti zdravlje i dobrobit sportista. Ne možemo dozvoliti da se razvije bilo kakvo uverenje da su performansi rutinski ukaljani zloupotrebom supstanci. Nulta tolerancija se mora proširiti na sve olimpijske sportove, što znači da u svakom sportu mora biti više testiranja na osnovu inteligencije. Ovde se ne radi o broju testova koji se rade, već o inteligenciji koja stoji iza testova. Nedavno mi je poslat članak mog govora na prvom kongresu MOK-a koji je dozvolio sportistima da govore u Baden-Badenu 1981. Bio sam tamo sa Tomasom i dobili smo dva minuta da govorimo, što smo uspešno uspeli da udvostručimo. Tokom ovog govora potrošili smo preko 50% od četiri minuta govoreći o dopingu i integritetu sporta. To je bilo pre 40 godina!

Da li olimpijski pokret izvlači punu vrednost iz komercijalnog potencijala brenda Igre?

– Igre su priča o komercijalnom uspehu, ali nije tajna da su neki sponzori nedavno otišli i pitam se da li možda postoje prilike da se učini više kako bi se pružila vrednost za partnere od kojih zavisimo. Radim u sportskom marketingu i komercijalnoj industriji više od dve decenije, predsedavam globalnom agencijom za sportski marketing, prikupljam novac za ponudu u Londonu 2012. i same Igre, dovodeći sponzore za Britansku olimpijsku asocijaciju i Svetsku atletiku, oboje u prilično teškim vremenima. Postoje velike mogućnosti za partnerstvo s pametnim preduzećima ako je predlog ispravan i vrednovan, što očigledno nije jedinstvena struktura za sve. A sjajna stvar kod preduzeća svetske klase je to što imaju tendenciju da zapošljavaju ljude svetske klase. Dakle, imamo dodatni podsticaj i priliku da pomešamo njihove ljude svetske klase sa našim članstvom svetske klase. To je definicija prilike za zlatnu medalju.