Medojević: Rođenje kćerke promenilo svet

Davno je bila 2011, kad se tadašnji kapiten Vojvodine Slobodan Medojević otisnuo u svet fudbalskih pečalbara. Prva stanica bio mu je nemački Volfsburg, pa su, u istoj zemlji, sledili angažmani u Ajntrahtu iz Frankfurta i Darmštatu. Puno leta kasnije, odlučio je, u dogovoru s porodicom, da promeni zemlju i pet godina proveo je u kiparskom AEL-u, pre nego što je zatvorio krug i vratio se u tabor matičnog, novosadskog kluba.

Sticajem okolnosti, Medojević nije dosegao visine za koje je bio sposoban i koje su mu mnogi predviđali. Povrede su uzele danak, mada, utisak je, ne žali puno za onim što je moglo da bude, a nije se dogodilo.

U razgovoru za Žurnal, popularni Meda prvo se osvrnuo na činjenicu da napokon Božićne praznike provodi u Novom Sadu i da mu to izuzetno prija:

- Tokom 13 godina u inostranstvu nikad nisam imao priliku da Božićne praznike proslavim u krugu porodice. Svaki put bi se dogodilo to da imamo ili treninge na pripremama, ili neku utakmicu. U Nemačkoj, kasnije i na Kipru, Božić se slavi po katoličkom kalendaru, iako su sami Kiprani pravoslavci, tako da veliki praznik nisam slavio onako kako bi to bilo da sam bio kod kuće. Ipak, u krugu najuže porodice, kad sam bio u prilici, obeležavao sam taj dan, sad se radujem što ćemo roditelji, sestra i porodica da se okupimo i lepo obeležimo Božić.

Uprkos činjenici da imate 34 godine, za mnoge je bilo iznenađenje što ste prekinuli inostrani karijeru i vratili se u Staru damu?

- Tokom poslednjih nekoliko godina misao o povratku sve češće mi se vrzmala po glavi. Želeo sam da se vratim kući, u svoj klub i da s njim pokušam nešto više da napravim. Prošlog leta kockice su se najzad složile i, posle razgovora s predsednikom Zbiljićem i u dogovoru s familijom, odlučio sam da se vratim. Nikad nisam krio da želim s Vojvodinom da osvojim neki trofej i u predstojećem periodu ulagaću čitavog sebe kako bih ispunio želju.

I pre odlaska u Nemačku, igrali ste s Vojvodinom finala nacionalnog Kupa, ali slast zbog osvajanja pobedničkog pehara niste osetili?

- Bio sam deo i generacije u kojoj su bili, između ostalih, Gojko Kačar i Nino Pekarić i sećam se da smo se za moje prvo finale sa Zvezdom pripremali u Kovilovu. Nisam se našao u protokolu, ali smo Aleksić i ja bili uz ekipu i sedeli na klupi. Igrao sam posle u finalima ponovo sa Zvezdom, koje smo izgubili, kao i Partizanom, u onoj čuvenoj utakmici koju ne bih komentarisao i za koju svi znaju kako je bilo i prošlo. Nadam se da će u narednim godinama konačno sreća da mi se osmehne.

Ipak, po vašem odlasku iz Novog Sada, Vojvodina je dva puta uspela da osvoji trofej u najmasovnijem takmičenju?

- Radovao sam se zbog toga, izuzetno. Tokom godina odsustva iz srpskog fudbala, pratio sam utakmice Vojvodine kad god sam bio u prilici, svejedno da li uživo ili putem TV-a. Ispratio sam skoro sve susrete matičnog kluba i čini mi se da na prste ruke mogu da nabrojim duele koje nisam gledao. Naravno da sam video finala iz 2016. i 2020, pa sam uvek tvrdio, to mislim i sad, da je Vojvodina toliko veliki klub da je pehar trebalo da osvoji i mnogo ranije. Dogodilo se to već dva puta i nadam se da će u budućnosti ista radost da se dešava što češće.

Možda već u ovoj sezoni, osvajanje Kupa Srbije jedan je od ciljeva ekipe u kojoj ste kapiten?

- Jeste, ambicija je da idemo na trofej i tako će uvek i da bude. Prošli smo već prva dva stepenika, idemo ka cilju.

S velikim ambicijama otišli ste u Nemačku, povrede su bile remetilački faktor i nisu vam dozvolile da dokažete potencijal u punom obimu?

- Slažem se i mislim, da ih nije bilo, da sam mogao da napravim mnogo više. Povrede su, kao po pravilu, stizale u nezgodnom periodu. Ahilovu tetivu povredio sam i operisao kao igrač Frankfurta, odmah je usledio i problem s kolenom i nova operacija, pauzirao sam više od godinu. Izuzetno težak period, ali uspeo sam da izađem iz svega. Ipak, zahvalan sam Bogu što sam imao priliku da igram u Bundesligi i s takvim igračima i smatram da sam u svim ekipama čiji sam bio član ostavio dobar utisak s igračke i ljudske strane.

Zanimljivo je to da ste se, posle igara u Nemačkoj, opredelili da pređete u AEL iz Limasola?

- Do 2019. bio sam tip igrača koji je maksimalno posvećen fudbalu i kojem nije bilo strano da svakodnevno provede na terenu po sedam, osam sati. S rođenjem kćerkice promenio mi se i pogled na svet, porodica mi je postala primarna i želeo sam da što je više moguće vremena provedem s njom. Imao sam i tad mnogo opcija da ostanem u Nemačkoj, uostalom, nedostajalo mi je pola godine da dobijem i pasoš, ali znajući koliko je zahtevna tamošnja liga nisam želeo da nastavim tim putem. Imao sam isplative ponude i iz drugih zemalja, prihvatio sam poziv našeg trenera Dušana Kerkeza i otišao na Kipar. To je bila jedna od mojih boljih odluka i nikad se nisam pokajao.

Vratimo se u vreme sadašnje: posle prvog dela prvenstva u Super ligi vaša ekipa nalazi se na šestom mestu, što nije u skladu s očekivanjima navijača, uprave, verujemo ni samih igrača?

- Svi moramo, jasno i glasno, da priznamo da je šesto mesto - neuspeh. Ne postoji alibi, siguran sam da smo morali, sa sastavom koji posedujemo, da uradimo mnogo više - u Evropi i u prvenstvu. Vojvodina, jednostavno, ne sme da prospe toliko bodova, posebno kad igra na „Karađorđu”, ali je sreća što smo u nekoliko poslednjih susreta s direktnim rivalima uspeli da priđemo na pristojnu i nadoknadivu bodovnu razliku. Na proleće, svi zajedno, moraćemo da pružimo mnogo bolje igre, znam da to možemo i da izborimo mesto u Evropi - poručio je Slobodan Medojević, koji uz kćerkicu i sina uskoro očekuje rođenje još jedne naslednice.