Aleksandra Perišić: Želim da budem unikat

Plakala je čitava Srbija 9. avgusta dok je gledala devojčicu koja lije suze na pobedničkom postolju Olimpijskih igara. Dok su dvadesetogodišnjoj Aleksandri Perišić oko vrata stavljali srebrnu medalju ona nije mogla da sakrije suze, tužna jer odličje nije najsjajnije. U isto vreme, u njenoj domovini Srbija je brisala suze i gledala ponosno u mladu sportistkinju…

Tačno šest meseci kasnije mlada tekvondistkinja sa velikim osmehom i puna emocija priseća se tih dana, ali i čitave godine koja je za nama.

– Naravno da sam zadovoljna, moram da budem, iako je bilo pojedinih stvari koje su mogle da budu bolje, ali dobro. Imala sam dobre rezultate, a Olimpijske igre su stigle kao kruna – rekla je Aleksandra Perišić.

Da li biste nešto promenili da možete?

– Ne, sve se dešava s razlogom.

Srebro iz Pariza je obeležilo dosadašnju karijeru?

– Apsolutno, jer je to najveći rezultat u mojoj karijeri. Takođe je uticalo na moje samopouzdanje u ovim kasnijim mesecima koji su dolazili.

Da li se sećate na šta ste prvo pomislili tada?

– Ne znam tačno o čemu sam mislila, ali znam da mi je bilo veoma teško i da nisam mogla da zaustavim suze. I dan danas mi nije svejedno kad pomislim da sam bila nadomak zlatne olimpijske medalje, ali je naravno dosta lakše. Srećna sam i zahvalna što sam imala priliku da branim boje naše zemlje i da se takmičim na Olimpijskim igrama, iako nisam uradila ono zbog čega sam otišla.

Da li ste sad svesni rezultata koji ste postigli sa svega 21 godinom?

– Ne, nisam i ne znam kako to da opišem. Mislim da ću biti svesna šta sam uradila tek kad završim karijeru i okrenem se oko sebe. Sad još uvek nije kraj, imam motiva za dalje, želim da nastavim sa radom i pružim ovom sportu što više mogu. Olimpijsku medalju sam oduvek sanjala, čitav život samo to hoću i sad kad se desilo, ostala sam nema.

Olimpijsko zlato je jedino što vam sad nedostaje?

– Jeste, ali bez obzira na to i dalje imam motivaciju da radim i borim se. Nebitno da li su to sad Olimpijske igre ili nešto drugo, uvek želim da budem spremna.

Šta Vas motiviše i vuče napred?

– Uvek sam želela da budem unikat, da ostavim neki pečat. Uvek sam pronalazila motivaciju u sebi, kad vidim da napredujem, da to što radim vredi, da ima pomaka i da je svaki dan bolji. Videla sam da sam za ovo stvorena i ne želim da budem nemi posmatrač, da oko mene prolaze stvari.

Čvrsto verujete da će olimpijsko zlato doći?

– Nadam se i daću sve od sebe da se to desi, a ako ga i ne bude već sam uradila veliku stvar za mene i moj sport. Možda će zvučati čudno, ali ja stvarno mislim da sam rođena za olimpijsko zlato. Idemo korak po korak, ima dosta do Los Anđelesa, treba se najpre kvalifikovati, ali moram da verujem. Tako sam i pred Pariz bila zahvalna što sam uspela da obezbedim učešće, pa sam se vratila sa medaljom.

Aleksandra je dodala:

– Moram da priznam da sam zamišljala i tada sebe na postolju, vizualizovala sam čitavu situaciju, svaki korak, verovala sam da mogu i nadala se. Svesna sam bila da mogu i da ne osvojim odličje, ali sam se potrudila da o tome ne razmišljam, već da budem srećna i zahvalna. Odstranila sam sve negativne stvari, misli, mislila sam samo pozitivno i nisam dozvolila ništa da me guši.

Čega se sećate iz Olimpijskog sela?

– Hrane! – kroz smeh je rekla Aleksandra Perišić. – Lepe atmosfere, divnih dana punih neke lepe energije, topline, druženja…. Neverovatno je da su svi ti ljudi tu sa istim ciljem, spremni uvek da pomognu, da se nađu, nešto poput porodice. Naše selo je bilo veoma lepo, sve je super sređeno, imala sam utisak velike topline i samo sam se prepustila tim momentima i uživala u svakom trenutku.

Imali ste dve povrede, a onda je usledila operacija prednjih ukrštenih ligamenata i meniskusa koja Vas je dugo odvojila od treninga?

–Oporavak je trajao godinu dana, ali mi je psihički trebalo duplo više da se vratim. Tek posle dvanaest meseci sam počela polako sa radom, pa teretanom, baš je bilo naporno i iscrpljujuće jer sam sve morala nekako sve iz početka. U tom periodu sam dolazila na treninge sa štakama, gledala ih kako rade i bila uz njih. Bilo mi je teško jer ništa nisam mogla da radim, osim da navijam.

Da li ste ikada pomišljali na odustajanje od tekvondoa?

– Ne mogu reći da jesam, ali ni da nisam. Bilo mi je na trenutke veoma teško, svašta mi je prolazilo kroz glavu, razmišljala sam kako ću ponovo, da li ću imati osećaj. Nije bila predaja opcija, ali se javljao strah, šta ako se ponovi povreda, ako osetim ponovo onaj bol, jeza neka je prolazila kroz telo. Međutim, nisam neko ko se predaje, znam da uvek posle teških dana dolazi nešto lepše.

Kakva je Aleksandra Perišić privatno?

– Maksimalno opuštena i nasmejana. Uvek razmišljam o tekvondou i nekako se uvek razgovori završe na ovom sportu.

Šta može da Vas rastuži?

– Loš trening, ali trudim se da ih bude što manje kako ne bih bila nervozna. Kad sam zamislila jedno, a desi se drugo, onda se baš rastužim. Takođe, meni bliski ljudi mogu negativno da utiču na moje raspoloženje.

Koju ste knjigu poslednju pročitali?

– Vidimo se u prethodnim životima od Mirjane Banović.

Šta biste poželeli u ovoj godini?

– Samo zdravlje i da svi budu dobro – rekla je Aleksandra Perišić.