PIŠE: Milorad Bjelogrlić
O, bože kako fudbal može da bude odvratan i težak za gledanje.
Takav je kada ga prezentuje jedna grupa igrača koja igra u udarnom terminu, posle „drugog dnevnika”. Zbog njih se pomera programska šema, a kada ih čovek gleda bude mu muka, ne zna da li da plače, da ugasi televizor, psuje, pljuje. Da popije tonu tableta za smirenje....
Ta grupa momaka na reprezentativne pripreme dolazi kojekakvim džipovima, poršeima, jednom rečju besnim autima. Većina ih obožava splavove, „fensi” im je da budu u društvu starleta „napučenih” usta, grudi, kratkih suknjica, velikih dekoltea. Oni se već šest godina muče sa takvim „silama” kao što su Jermenija, Albanija, Estonija.... Plasman na veliko takmičenje za njih je misaona imenica.
Njima nije važno ni ko je selektor. Selektori se menjaju, a ta grupa igrača „ćera” po svom. Njima vazda nešto fali. Nekada im je kriv sudija, nekada nisu imali sreće, nekada je i teren neravan, nekada se desi i da kiša pada, često i vrlo lako izgube i samopouzdanje. Prvo poluvreme obično „prespavaju”... „Ogadili” su fudbal širokim narodnim masama. U njihovoj igri nema ni srca ni istine ni lepote.
O, bože kako fudbal može biti lep, zanimljiv, divan za gledanje. Ljudima nije teško ni da ustanu sa prvim petlovima da gledaju kako se bori i izgara za dres sa državnim grbom. Oni se ne plaše nikog. Ne smetaju im ni četiri produžetka i da su odigrali utakmica više od svih rivala. Ginu na terenu. Za njih nema izgubljene lopte. Napadnu i petostrukog prvaka sveta, čuveni Brazil. Valjana vojska nikada ne napušta bitku dok ne ostvari pobedu. Zato nas ti momčići čine nepodnošljivo ponosnim.
Tim momcima je i te kako važno ko im je selektor. Ne daju ga nikome. Za njega će i u vatru ako treba. Poštuju ga, cene i iznad svega slušaju. Veljko Paunović im je usadio pobednički mentalitet, pokazao kako se bori za dres sa državnim grbom, naučio ih je da nema nepobedivih protivnika. Imao je Veljko od koga i da nauči. Tata Blagoje nekadašnji reprezentativac Jugoslavije. Paćko je bio oličenje svega dobrog i čistog. Setio ga se Veljko i u trenucima slavlja.
Dakle, fudbal u Srbiji zahvaljujući drugoj grupi momčića definitivno nije umro. Ima nade, a daće Bog da bude mnogo lepših dana. Bilo bi lepo kada bi i prva grupa fudbalera izvukla neke pouke, ali isto tako i da druga ostane na istom putu. Prava iskušenja za njih tek dolaze. Novac i nesportski život često imaju poguban značaj za psihu mladih ljudi.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
