Ilija: Rizikovao sam karijeru u Tokiju (FOTO, VIDEO)

Zvali su ga Gromovnik. Stavljao je glavu tamo gde mnogi ne bi ni nogu. Borbenost, požrtvovanje i veliko srce lansirali su ga među najbolje štopere u istoriji Crvene zvezde. Dok je Miodrag Belodedić plenio inteligentnom i prefinjenom igrom na poziciji štopera on je uklizavao i beskompromisno se borio sa protivničkim napadačima.

Ilija Najdoski jedan je od najomiljenijih igrača iz najslavnije generacije crveno-belih, osvajača evropskog i svetskog trofeja 1991. u Bariju i Tokiju.

Ljubazno je sada 60-godišnjak pristao da se u razgovoru za Sportski žurnal, u Skoplju gde decenijama po završetku karijere živi i radi, podseti na prošlost i dotakne aktuelnih fudbalskih tema od Triglava do Đevđelije, sa posebnim akcentom na Srbiju i Severnu Makedoniju, pogotovo Zvezdu i Vardar, klubove koji su obeležili njegovu karijeru.

Najdoski se u decembru ponovo aktivirao u fudbalskoj federaciji naših južnih komšija, postao je savetnik novog predsednika Masara Omeragića, dok su direktorska mesta pripala Goranu Pandevu i Georgiju Hristovu.

- Sa Omeragićem sam prijatelj od ranije, hoće uvek da me sasluša. Uvek sam mu na raspolaganju za fudbalske konsultacije, ukoliko nešto nije jasno, za dobrobit ovdašnjeg fudbala – priča Ilija u jednom od skopskih kafića. 

Šta je prioritet nove garniture ljudi u FF Severne Makedonije?

- Najvažnije je predstojeće učešće reprezentacije u kvalifikacijama za SP 2026. Državni tim se jesenas nadmoćno plasirao u B diviziju Lige nacija. Za protivnike u kvalifikacijama za Mondijal dobili smo Belgiju, Vels, Kazahstan i Lihtenštajn. Velšani možda po imenima igračima ne izgledaju nepobedivo, ali imaju kvalitet i kontinuitet učešća na velikim takmičenjima. Videćemo hoćemo li moći da im pariramo.

Vaši Makedonci su igrali na EP 2020. posle uspeha u baražu Lige nacija?

- Ta generacija je prošla vrhunac, neki su se oprostili poput Pandeva, mnogo njih ne igra u klubovima i njihova forma stvara problem.

Crvena zvezda je nezaobilazna tema kad ste vi u pitanju. Pripreme prvaka Srbije za prolećni deo sezone su u punom jeku, 21. januara sledi duel sa PSV-om u sedmom kolu Lige šampiona, zimska pauza nikad nije bila kraća...

- Činjenica da odmor nije bio dug je dobra s te strane što igrači nisu izgubili na fizici i kontinuitetu.

Kako je utisak Zvezda ostavila na vas u najjačem evropskom klupskom takmičenju?

- Utakmica protiv Štutgarta je model za uspehe. Ostaje žal zbog poraza od Milana. Jeftino su primljeni golovi protiv Monaka, Intera i Benfike. U ligi šampiona dovoljan je sekund nepažnje da nas protivnik kazni. Džaba je igrati dobro 80 minuta, ako onda usledi greška, nema šanse za povratak.

Mogu li crveno-beli do šest bodova u preostala dva meča protiv PSV-a u Beogradu i Jang bojsa u Bernu?

- Bilo bi lepo ostvariti maksimalan učinak do kraja takmičenja. PSV ima sjajnu ekipu, gledao sam utakmice holandskog šampiona. Na Marakani, međutim, ne priznajem imena rivala. Ishod će zavisiti od naših igrača, verujem da će da bude dobro. Svaka pobeda u Ligi šampiona je višestruko značajna za igrače, klub i navijače. Zvezda je visoko podigla standarde i verujem da će svake godine biti sve bolje.

Ostali ste povezani sa Zvezdom i poslednjih godina?

- Skaut sam kluba za Makedoniju. Tražim talentovane klince. Poznajem mnogo dečaka, gledam ih svakog vikenda. Ovde su problem uslovi, infrastruktura za čije je poboljšanje potrebno vreme.

Čini se da se fudbal mnogo promenio za više od tri decenije koliko je prošlo od najvećih uspeha Crvene zvezde?

- Danas je na stadionu 100 kamera, stručni štabovi su brojniji, fudbal je postao nauka, ali kao i pre presuđuju karakter i snaga igrača. Sad više dolazi do izražaja brzina i fizička sprema, ali uvek je važno imati u timu majstora. Zvezda u kojoj sam igrao imala je i trkače i umetnike. Ako se tad prosečno trčalo po 10 kilometara, Stošić, Jugović i Šabanadžović su prelazili 14.

Pre nešto više od mesec dana navršilo su se 33 godine od osvajanja Interkontinentalnog kupa u Tokiju. Utakmica protiv Kolo-kola bila je specifična za vas, pogotovo što ste zbog isključenja Dejana Savićevića vi kao zamenik kapitena podigli trofej?

- Uvek kažem – kako radimo tako nam se vraća. Pre puta za Tokio, a bili smo nedelju dana ranije u prestonici Japana, povredio sam se na utakmici sa sa Radom. Istegao sam mišić i mislio da nema šanse da igram. Pokojni doktor Branko Nešović mi je rekao da ću teško moći da budem spreman. Govorio sam da ima vremena, da ću otputovati sa ekipom i videćemo da li ću da igram. Trenirao sam lagano, odvojeno od ostalih. Kad se približila utakmica, direktor Dragan Džajić i trener Vladica Popović rekli su mi da ne mogu na teren. Insistirao sam da igram, pa neka mi otpadne noga.

Jeste li uradili nešto posebno da izdržite 90 minuta?

- Pola sata pre izlaska na zagrevanje, niko me nije video da sam ušao u tuš kabinu svlačionice. Uzeo sam staru kremu, mnogo me je pekla noga dok sam je mazao, gorele su mi dlake. Stavio sam najmanji steznik i istrčao na teren. Bog sve vidi, pa sam i podigao pehar. Neko drugi na mom mestu ne bi  igrao. Rizikovao sam karijeru u Tokiju. Kad je doktor Nešović nekome govorio da ne može da igra njega nije bilo u timu, ja ga nisam poslušao od prevelike želje da budem u ekipi u tako važnoj utakmici.

Vaša generacija je upravo protiv Čileanaca pokazala moć, dva od tri gola postigli ste sa igračem manje?

– Nismo bili u istom sastavu kao u prethodnoj sezoni, pet novih igrača u odnosu na tim iz Barija. S druge strane, Kolo-kolo odličan, njegov trener Mirko Jozić nas je odlično poznavao, ali da smo igrali još dva dana ne bismo primili gol. Plenili smo samopouzdanjem. Isključenje Savićevića nije se osetilo, nismo se zabunkerisali 55 minuta, a kontranapade smo odlično izvodili.

Vladimir Jugović, dvostruki strelac u tom meču, rekao je nedavno za Žurnal da se jedino priča o sezoni 1990/91, a ne i o 1991/92. iako je i ona bila uspešna?

- Dočekivali smo rivale u Segedinu, Budimpešti, Sofiji, nijedan evropski meč nismo odigrali u Beogradu. Dobio sam crveni karton protiv Anderlehta u trećem kolu i kaznili su me četiri utakmice pa sam propustio preostali deo grupne faze. Samo sam uzvratio na udaranje protivničkog igrača, mene je sudija kaznio, rivala nije.

Da su vaši saigrači pobedili Sampdoriju bez vas u Sofiji igrali biste drugo uzastopno finale Kupa šampiona..,.

- Italijanski prvak imao je odličan tim, sa Vijalijem, Lombardom, Manćinijem, Katanecom, na klupi je sedeo Vujadin Boškov. Bilo bi najveće iznenađenje da smo ponovo osvojili evropski trofej bez ijedne utakmice u Beogradu. Da smo Đenovljane dočekali na Marakanu sigurno ne bismo izgubili. Imali smo podršku u Sofiji, ali ništa nije moglo da se poredi sa našim stadionom.

Moć Marakane oseća se i danas?

- Ima nešto taj stadion. Osetio sam težinu za protivničke igrače kad sam dolazio kao gost sa Vardarom.

U vaše vreme sve ekipe igrale su sa liberom, odavno je prevaziđena takva postavka u odbrani?

- Nismo ni mi imali klasičnog libera. Mile (Belodedić prim. aut.) i ja smo se toliko dobro poznavali da smo menjali mesta, kad on ode desno, ja levo i obrnuto. Da ćemo dobro sarađivati uverili smo se već na prvoj prijateljskoj utakmici. Razumeli smo se, a to je nešto što nije trener mogao da nas nauči. Bio je Mile sjajan igrač.

Belodedić je bio prva, a Mihajlović poslednja karika u formiranju tima za osvajanje Kupa šampiona...

- Trener i rukovodstvo nisu imali problem s bilo kim od nas. Klupska organizacija bila je na evropskom nivou. I pre 35 godina radili smo u sjajnim uslovima. Nije tad kao danas bilo normalno da klub poseduje bazene sa hladnom vodom, da su igrači podvrgnuti hidro masaži. Ljupko (Petrović prim. aut.) je bio pravi čovek na klupi, poštenjačina, drugarčina, znao je da saseče kad nije išlo, imali smo poverenje u njega i on u nas.

Odlikovalo vas je drugarstvo?

- Posle treninga smo izlazili u kafić svi zajedno, družili se. Bina (Dragiša Binić prim.aut.) je bio pravi da nam organizuje izlaske po Beogradu. Bila su to lepa vremena. Ljudi sad nisu kao ranije, sve je izgubilo draž. Nema više familijarnih odnosa, poštovanja vrednosti. Ne važi to samo za fudbal, ljudi se manje druže, a puni smo ružnih vesti.

Darko Pančev je nedavno rekao da on prvi ne bi otišao iz Zvezde da 1992. SR Jugoslaviji nisu uvedene sankcije, da se generacija iz Tokija ne bi raspala?

- Imali smo po 26,27 godina, Miha i Juga daleko manje. Mogli smo da igramo još dve-tri godine na vrhunskom nivou.

Vaš sledeći klub bio je Valjadolid. Da li ste osećali razliku zbog razlike u kvalitetu našeg i španskom šampionata?

- Jugoslovenska liga bila je jaka, tako da nam nije bilo teško da nastavimo u Španiji. Danas je teže kad se ode u neku od liga petice, kao nebo i zemlja. Tada je u našoj zemlji bilo sjajnih ekipa, teško je bilo pobeđivati u Mostaru, Sarajevu, Skoplju, Nišu... U moje vreme su se mnogo teško ostvarivali transferi. Sad je ceo svet otvoren. Mi smo tad mogli u Španiju, Italiju, Francusku, Nemačku, niko nije razmišljao o Rusiji, Aziji, a klubovi su imali pravo da imaju samo po trojicu stranaca. Za sadašnje mladiće ovo je božiji raj, mogu da odigraju dve-tri utakmice za reprezentaciju i da se prodaju.

U današnjem timu Crvene zvezde je mnogo stranaca?

- Svuda je tako. Real, Barselona, Milan, gotovo da nemaju domaćih igrača. Ranije se znalo ko igra za Milan, druga su vremena, sve se promenilo – zaključio je Ilija Najdoski, borac bez mane i straha, jedan od najutentičnijih defanzivaca Jugoslavije krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.