Dani koji se zauvek pamte

Damir Mikec je letos na Olimpijskim igrama u Parizu u tandemu sa Zoranom Arunović osvojio zlatnu medalju, obradovao naš narod, izazvao suze radosnice i probudio salvu emocija i kod onih „najtvrđih”. Osvojio je naš najbolji strelac medalju u Tokiju, srebrnu, ali titula olimpijskog šampiona u Gradu svetlosti kruna je njegove karijere.

I nekoliko meseci kasnije Mikec ima kristalno jasnu sliku, pamti svaki sekund:

- Bilo je veoma dramatično, 25 godina rada staje u nekoliko sekundi. Naravno, želiš pobedu, ali nisi svestan gde si i ništa ti nije jasno, ipak je to zlatna medalja. O tome ne smeš ni da razmišljaš, tvoj zadatak je da ostaneš fokusiran jer želiš da pobediš, kao i na svakom takmičenju. Međutim, ovo je bilo nešto drugačije. Borba sa timom Turske bila je neizvesna, zaista za pamćenje i pobeda nad njima dala je još veću vrednost našem zlatu. Jednostavno, bio je trenutak ili oni, ili mi! Da smo ih pobedili 16:6, možda ne bi imalo istu težinu. Ali ovo je bilo dramatično, pravo finale – rekao je Damir Mikec u intervjuu za sajt Olimpijskog komiteta Srbije.

Iako je pobeda stigla u foto finišu delovalo je da dobro znate šta radite?

- Iskoristio sam sve što znam, iskustvo i 25 godina rada i truda. Pokušao sam ranije, nisam uspeo, ali imao sam dovoljno hrabrosti da probam ponovo. Dikec je pucao brzo i, uglavnom, pre mene. Protivnici su vodili 14:12, više nismo imali šta da izgubimo. Zorana i ja smo znali da smo nepobedivi ako se skoncentrišemo. Oni su bili u lošijoj poziciji, mi u naletu, željni pobede. To je zahtevalo i pamet i snagu i hrabrost, taj poslednji hitac bio je nešto novo za mene. Obično uspevam da se fokusiram brzo. Možda sad lakše pričam o tome, ali u tom trenutku nije bilo lako. Komentator postavlja pitanja, svi prate šta se dešava, ali mi ne slušamo ništa. Radimo svoj posao. Ali tad, nisam mogao da se smirim kao inače. Znao sam da nemam mnogo vremena, ali i da ne smem da žurim. Srce lupa, ali u glavi sam već odradio pola posla pre nego što sam dobio komandu za punjenje oružja. Sve sam osmislio, srce je lupalo kao ludo i onda, ta poslednja sekunda. I zlato je bilo naše.

Kako ste umirili sebe pri poslednjem hicu?

- Postoje tehnike disanja kojima smirujem puls. Svi znaju koliko je to važno u streljaštvu. Bilo bi zanimljivo da znam koliki mi je bio puls u tom trenutku, ali danas nam je zabranjeno da pratimo takve podatke. Sigurno je bio iznad 120, a da bi mogao da opališ hitac kontrolisano mora da bude bar 80. Sve iznad toga otežava preciznost, a ne želim da prepustim ništa slučaju. Tri puta sam morao da koristim tehniku disanja i da se smirim, uspeo sam i odmah sam znao – dobar je. Pogledam semafor i vidim da sam pucao prvi. Svi čekamo. Samo me zanima, gde će se pojaviti ta šestica? I onda... Kod nas! Na našoj strani bilo je 16!

Vi i Zorana vrlo emotivno ste proslavili zlatnu medalju?

- Nije odmah došlo do eksplozije, bio sam u nekom smirenom alfa stanju. Morao sam da se osvestim i shvatim šta se upravo dogodilo. A, onda taj osećaj, ponos i sreća, najvrednije u sportskoj karijeri. Pogledao sam u Zoranu da vidim njenu reakciju, došlo mi da iskočim iz kože, da delim taj trenutak sa svima, s trenerom, Goranom, sa Jelenom, porodicom, čitavom nacijom. Momenat kad znaš da su sve oči uprte u tebe nešto je nestvarno. Naše slavlje pokazalo je koliko smo želeli pobedu i koliko nam znači. Samo sam želeo da legnem na pod, upijem svu tu energiju, pamtim taj trenutak… I pamtiću ga čitav život.

Kao i šetnju kroz improvizovani Park šampiona?

- Posle osvajanja zlatne medalje došli smo u Pariz kako bismo učestvovali u toj paradi. Šetali smo kroz grad, 10.000 ljudi bilo je oko nas, prepoznali su nas, prilazili, tražili fotografije i trenutak da podele radost sa nama. Doživeti taj Park šampiona zaista je fenomenalno i posle toga zaista sam želeo da ostanem tamo što duže. Živim za sport, za to druženje sa sportistima i za energiju koju Olimpijske igre nose sa sobom.

Da li je tačno da niste imali ulaznicu za košarkaške utakmice, ali da je jedna šetnja to promenila?

- To je bila priča za sebe. Jedno veče, vraćam se kasno u hotel, lutam ulicama Pariza i razmišljam levo ili desno? Juče sam išao desno, hajde sad levo. Naletim na grupu momaka, njih jedanaest. Ja oduševljen, svi mladi hoće da se slikaju. A, posebno mi se svidelo to kako sede zajedno, pričaju i uživaju. Ubrzo se raspričamo o košarci i pitam ih kako se snalaze za ulaznice. Kad rekoše, da li tebi treba? Ja u čudu, a u grupi braća od Marka Gudurića i Nikole Milutinova. I tako dođem do karata. Gledao sam utakmicu koja je ušla u istoriju Olimpijskih igara, koja je bila biti ili ne biti. Velika je čast bila gledati sve to.

Doček u Beogradu doneo je i poznanstvo za čitav život?

- Dan posle balkona stigla mi je slika dečaka sa tablom „Kad porastem, biću Damir Mikec”. To me baš ganulo. Svi smo mi sportisti, treniramo i borimo se, ali kad vidiš da nekoga inspirišeš, to je nešto posebno. Odmah sam poželeo da pronađem tog dečaka, da ga upoznam, zahvalim se. Sećam se, imao sam još jednu maskotu koju sam kupio s namerom da je poklonim nekome. Ali kome i kako naći to dete? Ne mogu tek tako na Instagramu da napišem „tražim dečaka s tablom”. Međutim, televizija nam je pomogla, iznenadili su me koliko su se brzo aktivirali. Sudbina je htela da baš tog dana idem u Sremsku Kamenicu, posle toga odmah sam se zaputio za Novi Sad da upoznam Iliju, dečaka koji želi da bude Damir Mikec. Poklonio sam mu majicu i maskotu, oduševljeno je gledao medalju – zaključio je Damir Mikec.