Dame gospodare tatamijem

Džudo reprezentacija Srbije na Olimpijskim igrama u Parizu ostvarila je sjajan uspeh zauzevši peto mesto. Medalje su bile na dohvat ruke, ali splet raznih okolnosti nije dozvolio da se naša selekcija vrati kući sa odličjem.

Međutim, džudistkinje Crvene zvezde, Marica Perišić i Milica Žabić, uspele su da kupe sve ljubitelje sporta koji su zdušno navijali za naše dame. Kako ne bi kad su  dve šarmantne devojke, veliki borci sa sjajnom energijom, ostavile srce na tatamiju, a svaki potez, poen, ipon preživljavale na veoma specifičan način.

Ništa posle Olimpijskih igara više nije isto… Džudo je postao još popularniji, devojčice masovno žele da obuku kimono, a ove dve sjajne devojke osvojile su srca svih navijača koji jedva čekaju da ih ponovo vide u borbi.

– Dešava se i danas da mi priđu deca i kažu da su zbog mene krenula da treniraju džudo, što je zaista lepo čuti, jer tek onda znam da sam uradila nešto dobro – počela je Marica Perišić. – Devojčice mi prepričavaju stvari kojih se ni sama ne sećam, kažu da su zbog mene otišle na trening, tako da mislim da još uvek nemam svest koliko je džudo zapravo sad u ekspanziji. Posle Olimpijskih igara je još više u fokusu, počela je popularizacija ženskog džudoa, jer su i same devojčice videle da mogu da budu ženstvene i dame, iako su u kimonou.

O njenoj srčanosti i borbenosti tokom Olimpijskih igara u Parizu, Milica Žabić kaže:

– To je zaista nešto posebno, nestvarno. Ne možete da razmišljate ni o jednoj drugoj stvari osim o tatamiju i borbi. Svaka moja reakcija je bila spontana, iskrena, iz srca, nisam ni svesna šta se dešava oko mene. Napravile smo veliki, istorijski rezultat iako nismo osvojile medalju i čudno je da su žene uopšte ušle u borbu za odličja.

Milica i Marica su članice džudo kluba Crvene zvezde, tima koji je postavio standarde, igra Ligu šampiona?

– Mi smo jedini klub koji ima profesionalne borce, tako da smo uvek maksimalno fokusirane samo na trening i džudo – rekla je Milica Žabić. – Definitivno Crvena zvezda ima najbolje uslove, o nama brine veliki tim ljudi, oni se ne vide, ali svi naši rezultati i uspesi su podjednako i njihovi. Ivan Todorov, Stojan Vujko i Ivan Bošnjak su naš najveći oslonac i jedni bez drugih ne možemo. Godinama smo prvi na listi u Ligi šampiona, nas četvoro je bilo na Olimpijskim igrama, idemo na sva velika takmičenja i osvajamo medalje, što je dovoljan pokazatelj koliko kvalitetno radimo.

Marica Perišić se nadovezala:

– Zaista je tako, suvišno je govoriti o uslovima koje imamo. Imamo nove dvorane za trening spojene sa salom u kojoj su sauna, hiperbarična komora, ledena kada, soba za masažu... Imamo sve na jednom mestu i to dovoljno govori koliko klub brine o nama, provodimo po šest, sedam sati u sali, tako da nam je ovo sve mnogo olakšalo.

Da li može da se živi od džudoa?

– Ako imate rezultate i član ste Crvene zvezde može – kroz smeh je rekla Marica.

Milica se nadovezala:

– Ukoliko ste na vrhunskom nivou sve može. Moram da kažem da je džudo jedini sport u kom su iste nagrade u muškoj i ženskoj konkurenciji. Medalje se vrednuju na isti način i mislim da toga nema ni u jednom sportu.

Marice, kako ste se odlučile baš za džudo?

– Stalno sam se tukla sa bratom, a onda sam mami, koja je bila džudistkinja i osvajačica medalje, jedan dan rekla da želim da me odvede na trening. Nisam imala ni kimono, raskopčala sam duksericu, pozajmila pojas od nekog da bar mogu trening da odradim. Posle samo dve nedelje su me vodili na takmičenje, što je zaista čudno. Tada sam se zaljubila u ovaj sport, bio je i ostao prvi i jedini.

Kod Milice je malo drugačija priča:

– Nisam imala tu sreću da mi je porodica iz džudoa, ali u Laćaraku odakle sam, postoje samo dva sporta, fudbal i džudo, tako da je kod mene bilo jasno gde ću završiti. Sestra i ja smo krenule zajedno da treniramo, kasnije sam uporedo trenirala još neke sportove, ali džudo je bio nekako prava ljubav. Inače važi za najbolji bazni sport na svetu, pronašla sam se i evo već 24 godine sam tu.

Džudo je, izgleda, vaša najveća ljubav...

– Ko jednom ode na trening, on se zaljubi, to tvrdim – rekla je Milica kao iz topa! Da biste zavoleli džudo prvo morate da imate u sebi onaj momenat da se uvek borite i nikad ne odustajete. Kasnije shvatite da se to sve prenosi kroz život i lekše je da se ide napred. Pored toga tu je i druženje, lepo i kvalitetno vreme sa ekipom, atmosfera je uvek prijatna i ljudi su puni energije. Probala sam ostale sportove, tako da tvrdim sve što kažem – iskreno je rekla Milica.

Marice, kako je biti žena u borilačkom sportu?

– To više nije tabu tema nigde, pa ni kod nas. Nemamo više taj momenat kad kažemo da smo džudistkinje naiđemo na neku iznenađujuću reakciju. Naprotiv, mislim da smo u poslednje vreme regrutovali veliki broj devojčica da dođu na džudo.

Kako se pripremate za mečeve, s obzirom da je reč o individualnom sportu?

– Drugačije sigurno od ekipnog, jer ne možemo da imamo loš dan, trenutak, nemamo nikog pored da povuče, podigne nas... Ako nije dan dobar nemamo na koga da oslonimo. Moramo prosto da se fokusiramo na sebe, da se saberemo i idemo iz meča u meč – objašnjava Milica.

– Psihički je malo teže, sam si sa sobom, mislim da je veći pritisak na nama.

Na pitanje kako reaguju ljudi na činjenicu da su žene u borilačkom sportu, prva se javila Marica:

– Kroz srednju školu je bilo stereotipa, malo su me ismevali zbog fizičkog izgleda jer sam imala dosta mišića... Međutim, bila sam u sportskom odeljenju, tako da se nisam mnogo obazirala na sve što se dešava oko mene. Sad je neko novo, moderno doba, stigle su druge generacije koje nemaju više tabu tema. Štaviše mislim da sve više devojčica sad ide na borilački sport i to me raduje. Osnažile su se žene, pustile su borbenosti iz sebe i ne plaše se to da pokažu.

Milica je iznela zanimljivu činjenicu:

– Mislim da više ne postoji ni jedan tabu, ali recimo primetim kad sam u majici kratkih rukava kako me muškarci gledaju, zagledaju mi ruku, pa tek onda vide mene.

Pitanje “da li volite da se oblačite u haljine, suknje, nosite štikle” Milica je prekinula kao iz topa:

– Daaaa! Pa kako ne bismo volele. Ma jedva čekamo priliku kad možemo da se obučemo tako. Treniramo dva puta dnevno, stalno smo u kimonu, trenerci, tako da kad god se ukaže prilika da obučemo nešto svečanije, ne propuštamo.

– Ljudi se šokiraju kad nas vide van stručnjače i u civilu. Stalno se dešava da pitaju da smo iste osobe i kako je ta transformacija moguća. Kad uz sve to dodamo osmeh i lepršavost, što nije slučaj na tatamiju, onda tek ostanu bez teksta.

Da li je rano da razmišljate o kraju karijere?

– Meni nije, želim još jedan olimpijski ciklus da odradim i mislim da bi to bilo dovoljno – rekla je Milica. – Naravno pod uslovom da budem zdrava i spremna, da se osećam dobro. U godinama sam kad moram još više da vodim računa, sport iscrpljuje, a dugo sam u ovome. Los Anđeles bi možda mogao da bude taj šlag na torti.

Marica se kroz smeh nadovezala:

– Ja ću još malo, mlađa sam pa imam taj luksuz. Želim medalju na Olimpijskim igrama više nego išta.