Dan kad je voda na Banjici proključala

Vaterpolo klub Crvena zvezda je decenijama bio u senci Partizana. Do raspada Jugoslavije nije bila ni blizu trofeja. Početkom devedesetih klub su sa stručne strane preuzeli Vlaho Orlić i Nikola Stamenić pa su crveno-beli postali prvi put šampioni Jugoslavije 1992. godine. Naredne sezone uspeh je ponovljen sa Miloradom Krivokapićem na klupi.

Viktor Jelenić, Igor Milojević, Nemanja Marijan su 2010. predvodili klub koji je počeo sa mlađim kategorijama. Naredne sezone je Crvena zvezda postala član Prve lige. Na klupi je zvanično bio Viktor Jelenić, kapiten i suštinski trener je bio Dejan Savić koji je u sezoni 2011/12 zvanično preuzeo ekipu.

Malo ko je mogao i da pomisli da bi u sezoni 2012/13. mogli da osvoje tri trofeja. U finalu kupa, u predivnom ambijentu Banjice pobeđen je Partizan, u finalu plej-ofa, u pet nezaboravnih mečeva savladan je Radnički. Kragujevčani su bili izuzetan sastav sa Udovičićem, Filipovićem, Zlokovićem, Burićem, Radićem...

Ali domaći trofeji su imali predigru u prelaznom roku. Čuveni Pro Reko je imao probleme, klub su napustili brojni asovi. Crvena zvezda je iskoristila šansu. Prvo su dovedeni Prlainović i Pijetlović, pridružili su im se Rađen, Šefik i Vapenski. Od ranije su tu bili braća Rašović, Avramović, Ranđelović i još nekolicina igrača spremnih da predstavljaju ozbiljan sastav ne samo na domaćoj sceni.

To je rezultiralo „duplom krunom”, a u isto vreme se vodila borba na evropskoj sceni.

Sa verom u sopstveni kvalitet, uz ogromnu želju, sa urođenim pobedničkim mentalitetom Crvena zvezda je počela svoju evropsku priču. Neuigranost je činila svoje pa je u prvom kolu izuzetno moćan dubrovački Jug lako pobedio u Beogradu 10:5.

Dejan Savić je tada rekao igračima:

– Sada su nas pobedili, ali kada bude bilo najvažnije pobedićemo mi.

Prava provera kvaliteta su bili dueli sa Olimpijakosom. Na Tašmajdanu je bilo 11:9 za beogradske „crveno-bele”, a u Pireju 9:8 za grčke. Švajvarski Krojclingen je lako pobeđen 26:7 i 24:12 kao i francuski Monpelje 10:8 i 16:8.

Imala je Crvena zvezda početkom godine velikih finansijskih problema.

– Činili smo sve da ispunimo obaveze prema igračima ali sponzori nisu izvršavali svoje obaveze. Okupio sam ekipu u januaru, pošteno im rekao da novca nema, da se ne zna kada će biti i da ko želi može da ide - seća se Viktor Jelenić.

Igrači su potom imali svoj sastanak. Dogovor je bio da se nastavi u istom sastavu, takmičarski motiv je bio jači od finansijske nestašice. Igrali su za sebe i navijače.

U osmini finala je odigran veliki meč protiv Egera. Mađari su na Tašu deklasirani 13:6, pa je revanš bio formalnost. Nije bilo pobednika – 8:8.

Sledio je duel sa još jednim mađarskim sastavom. Crvena zvezda u četvrtfinalu nije bila favorit protiv Segeda. Rival je bio sastavljen od vrhunskih igrača, prednost je bila na njegovoj strani.

Činilo se tokom prvog meča da sve ide prema prognozama staručnjaka. Eger je vodio 4:1. Tada je na scenu stupio fenomenalni Denis Šefik. U preostale dve četvrtine primio je samo jedan gol. Razigrani „crveno-beli” su se trgli, zaigrali kako treba i slavili neočekivanu pobedu 7:5.

Znao je Savić da ništa nije gotovo. Mađari nisu imali šta da izgube. Bili su bolji na Tašmajdanu, odlična atmosfera navijača Crvene zvezde ih nije poremetila i većim delom susreta su bili bolji. Srećom crveno-beli su umeli da iskoriste iskustvo, na kraju su izgubili 11:10, ali je to bila pobeda vredna učešća na F4.

Na završni turnir se plasirao i Partizan pa je Beograd konkurisao i dobio organizaciju turnira održanog 3. i 4. juna. Preostala dva rivala su bili španska Barseloneta i hrvatski Jug.

Otvoreni bazen Banjica je preuređen, postavljene su montažne tribine, kapacitet je bio 5.000 gledalaca. Sportska javnost se nadala da bi jedan od dva srpska tima mogao da osvoji trofej.

Partizan je u prvom polufinalu poražen od Juga 8:7. Crvena zvezda je nadigrala Barselonetu 9:5 (2:2, 2:0, 2:2, 3:1).

Dan kasnije  Crvena zvezda je igrala najvažniji meč u istoriji. Prvi put finale Lige šampiona i to pred svojim vatrenim navijačima. Dubrovčani su imali sjajan tim, bili, zaista, veliki favorit.

U borbi za prvo mesto na Starom kontinentu nadigrala je Crvena zvezda najvećeg favorita. Pobedila je dubrovački Jug sa 8:7 (2:2, 1:1, 3:3, 2:1), ali rezultat ne kazuje dovoljno koliko su „crveno-beli” bili zreliji tim.

Pobedonosni gol je pao dva i po minuta pre kraja utakmice. Postigao ga je skromni Marko Avramović, koji obavlja lavovski posao, ali taj njegov učinak nije toliko vidljiv. Ovoga puta će biti zapamćen za sva vremena

– Iz iste pozicije pre toga nisam dao gol. Ovoga puta nisam oklevao kada se pojavila rupa u odbrani, tako sam izbegao da me protivnički igrač blokira. To se vežba na treninzima, a na utakmici treba izabrati pravi trenutak da se šutira. Presrećan sam što smo ovo postigli. Nikada nisam niti igrao, niti radio s boljim ljudima – kazao je vaterpolista čijim je golom Zvezda krunisala sezonu iz snova, jer je posle Kupa Srbije i našeg prvenstva osvojila i Evropu.

Nikola Rađen, izuzetno dragocen u odbrani, a isto tako i u napadu, jer ume da iznenadi protivničkog golmana, smatra da ovaj Zvezdin tim, novi evropski prvak, nije pokazao sve što može:

- Imamo trenera neverovatnih mogućnosti i tim koji se nadam da će Zvezda da zadrži. Nije u pitanju novac. Okupili smo se pet dana pre prijave za Ligu šampiona i postigli ovo. Takmičenje smo počeli baš protiv Juga, neuigrani, i, eto, završili pobedom baš protiv njega u finalu.”

Zvezda je kasnije osvojila i Super kup pobedom protiv Radničkog. Naredne sezone su odbranjeni domaći trofeji. U Ligi šampiona u četvrtfinalu je Pro Reko posle peteraca izbacio Zvezdu u eliminacionoj fazi. Bile su to dve fantastične i nezaboravne godine vaterpolista Crvene zvezde.