Štafetom do titule prvaka Evrope

Dugo su sanjali atletičari Crvene zvezde evropski tron. Prvi put su na pobedničkom postolju bili u Rijetiju 1976. sa bronzanom medaljom. Pet godina kasnije bili su vicešampioni Evrope. Kada su u Rijetiju 1988. dobili organizaciju takmičenja naredne godine, tada je i postavljen cilj da se osvoji prvo mesto.

U jakoj jugoslovenskoj klupskoj atletici Crvena zvezda je bila godinama bez premca. Organizacija kluba je bila na vrhunskom nivou. O struci su brinuli bugarski stručnjak Hristo Gergov i direktor Bosislav Pisić sa brojnim kvalitetnim trenerima. Na čelu kluba je bio Vukoje Bulatović, predsednik Gojko Mićunović a nemerljiva je bila uloga Olge Acić.

Na stadionu Crvena zvezda  3. i 4. juna su se našli predstavnici osam klubova. U kasnijim sećanjima na kvalitet takmičenja pominjana su imena atletskih divova poput Sebastijana Koua, jednog od najboljih srednjoprugaša svih vremena, tada još aktuelnog svetskog rekordera na 1.500 metara, i bivših svetskih rekordera Alesandra Andreija (kugla) i Klausa Tafelmajera (koplje). Andrei je bio i olimpijski šampion u Los Anđelesu 1984. i vicešampion sveta u Rimu 1987.

Bio je to pravi praznik „kraljice sporta”, veliki broj gledalaca je sa zapadne tribine najvećeg stadiona pratio takmičenje. Crvena zvezda nije imala preteranog razloga za optimizam. Kada su se pogledale liste prijavljenih i analizirali rezultati prednost su imali britanski Haringej, francuski Rasing i španski Larios.

Presudili su ogroman motiv i želja da se dođe do pobede. U knjizi o uspesima kluba je zabeležemo da se uprkos kiši prvog dana okupilo se više od 5.000 ljubitelja atletike i navijača Crvene zvezde, a drugog više od 8.000. Od stranaca Zvezdu su pojačali Poljaci Kolasa (motka) i Zerkovski (3.000 m stiplčez) i iz domaćih klubova su stigli: Branko Zorko, Mladen Kršek, Dragan Mustapić i Dragan Majstorović.

Ostalo je zabeleženo da je motkaš Dragan Georgijevski ličnim vezama doveo Poljaka Kolasu eliminisavši sebe iz tima, a da je sve bolji stiplaš Vule Maksimović sam rešio dilemu stručnog štaba i rekao da je bolje da trči iskusniji Poljak Zerkovski a ne on…

Sve je bilo podređeno konačnom uspehu. Prvi dan, objektivno slabiji za „crveno-bele” završen je prema željama – na trećem mestu sa malim zaostatkom za vodećima – samo četiri boda iza španskog Lariosa i tri i po iza Rasinga.

Beležimo dalje iz knjige:

„Junaci dana bili su Radoman Šćekić, i Andreja Marinković. Šćekić, učenik Dmitra Marčete, pobedio je strašnog Tafelmajera i trijumfovao u bacanju koplja sa ličnim rekordom i drugim rezultatom svih vremna u Jugoslaviji – 81,68 metara, a Marinković je skokom od 7,84 metara uspeo da nadmaši i Španca Korgosa čiji je lični rekord od 8,23 metara ulivao strahopoštovanje.

Kapiten Branislav Karaulić i Slobodan Branković osvojili su druga mesta ugrozivši čak i takve asove kakvi su Dija Ba i Egbunike, Jovan Lazarević je zauzeo odlično treće mesto u bacanju kugle, ali nije sve išlo kako se želelo. Talentovani junior Dragutin Topić u želji da se dokaže ostao je bez plasmana u skoku uvis, iskusni Zorko je pogrešio i dozvolio sporu trku na 1.500 m u kojioj se Kou „prošetao“ do pobede, a on bio tek peti… Ipak, pozicija za juriš na prvo mesto je izborena“.

Nestrpljivo se čekao drugi dan takmičenja.

Drugi dan počeo je neočekivano malim brojem bodova koje su doneli sedmim mestom Majstrorović i petim mestom Marjanović, ali posle Brankovićevog trećeg mesta na 200 m počeo je uspon ka vrhu. Zorko je trčao mudrije nego prvog dana i bio treći na 5.000 metara. Isti plasman izborio je Mustapić u bacanju diska, a kada je Kolasa pobedio u skoku motkom put ka vrhu postao je ostvarljiv. Zerkovski je to potvrdio zauzevši drugo mesto u stiplu, odmah iza sjajnog Labruskinija, a vođstvo Crvenoj zvezdi doneo je trijumfujući u pretposledljoj disciplini, troskoku mladi Zoran Đurđević.

Preostala je još samo trka štafeta i Zvezdi je bio neophodan trijumf sa bar dva mesta ispred sastava drugoplasiranog španskog Lariosa, koji je predvodio Inosent Eegbunike. Zvezda je, uz to, imala peh. Kapitena Karaulića, člana olimpijske štafete iz Seula stegao je išijas i nije mogao da trči, pa je prva izmena poverena mladom Jovkoviću…

Stadion Crvene zvezde je na nogama. Pucanj startera. sve oči uperene su u Dejana Jovkovića i Španca Sančeza. Jovković nije dozvolio da Španac odmakne. Sledeću izmenu je trčao iskusni Slobodan Popović, koji uprkos tome što se nije oporavio od bolesti prestiže Lariosovog trkača Fragu. U trećoj izmeni Ismail Mačev, ne samo da je povećao rastojenje u odnosu na Larios, već je prestigao i Britanca i poslednjem članu štafete Slobodanu Brankoviću doneo prednost, a demoralisani Španci su pali na petu poziciju.

Branković nije ispustio prednost. Egbunike je bio nemoćan i Branković je imo vremena da se u finišu pridruži slavlju koje je već počelo na tribinama. Zvezda je šampion Evrope.

Istog dana, 4. juna u Cirihu, ženska ekipa postala vicešampion Evrope i osvojila drugo mesto na Kupu Evrope za seniorke.