U ovoj sali će da vežba i svetska šampionka

U ovoj sali vežba evropski šampion!

Natpis dobrodošlice na ulasku u Bokserski klub Obilić, hram plemenite veštine Mirka Ždrala, sinonima za (preko)drinski Zvornik, grad – heroj „pod zaštitom” Majevice, u ring-krugovima čuven po Sari Ćirković, od leta gospodnjeg 2024. seniorskoj vladarki Starog kontinenta i...

- Ako Bog da – 27. aprila u Banjaluci sa svetskom titulom – osvaja nas osmehom „najjača Srpkinja”, čim smo zakoračili na 146. metar nadmorske visine, na 171. kilometru od Beograda.

Profi kruna - najlepši poklon za 21. rođendan, dva dana kasnije?

- Naravno! Sigurna sam da ću da ostvarim pobedu, pogotovo što se IBA Noć šampiona, spektakularna revija prvi put na našim prostorima, održava u mojoj Republici Srpskoj.

Rivalka za poštovanje – Francuskinja Romana Moulai, stara poznanica sa Strandžat kupa u Bugarskoj i kvalifikacija za OI u Italiji?

- Skor – 1:1, napomene: ja sam učestvovala na najvećoj planetarnoj sportskoj fešti prošle godine u Parizu! Verujem i živim za novu pobedu, znajući da ću u „Boriku”, na mestu gde je i Marjan Beneš svojevremeno protiv Francuza imao uspeha, da imam veliku podršku.

I do sada ste, ruku na srce, uradili mnogo. Na šta ste najponosniji?

- Najponosnija sam na plasman na Olimpijske igre, na žalost – nisam u Parizu ostvarila željeno, ipak, značilo mi je mnogo. Izdvojila bih i Evropsko prvenstvo u Beogradu – osvojila sam zlatnu medalju i Svetsko omladinsko prvenstvo – kao moj prvi, dotle – najveći uspeh. Ispred mene su, verujem, bar još tri OI, u Los Anđelesu 2028, sa svojih 24, biće pravo vreme da se sve poklopi i popnem na postolje.

Drugačije i ne može / ne sme da se razmišlja kad vam je trener Mirko Ždralo?

- Najbolji, zaista! Rezultati to pokazuju, ne treba mi da ga hvalimo. Izuzetno zahtevan, logično - zbog toga smo i uspešni. Kreira odličnu atmosferu i svakodnevno unosi nešto novo u salu, ova naša u Zvorniku – jedna od najlepših u kojima sam ikad bila.

Profesionalizam protkan drugarskim odnosom?

- Trener je, pre svega, moj kum i, naravno, najbolji prijatelj. Mogu da mu se obratim za bilo koji problem, ne samo iz boksa. Uvek je tu, za mene i ostale. Nikad neću moći da zaboravim omladinsko SP u Benidormu – natekao mi je zub dva dana pred početak takmičenja. Donosio mi je hranu u sobu, navio alarm da bih znala kad da uzimam antibiotike. Izuzetno brižan, mnogo ga volim!

Baš kao i Srbiju i Republiku Srpsku – jednakosti u vašem srcu?

- Rođena sam u Republici Srpskoj, reprezentujem Srbiju. Osećam da ih spajam, na neki način. Isti narod, država, takođe. Sigurna sam da će ljubitelji boksa u Banjaluci da budu uz mene kao nedavno publika na SP u Nišu.

U Čairu, za vjeki vjekov, osvojili ste prvu medalju za Srbiju u istoriji sa svetskih prvenstava. Inicijalna kapisla za bokserski flešbek?

- Putovala sam svakodnevno od Bratunca do Zvornika, u jednom pravcu – 45 minuta. Majka se žrtvovala, odigrala veliku ulogu. Bila je to borba, ja – uporna, roditelji – šta bi drugo nego da me podrže. Moji Dragana i Slobodan, uz stariju sestru Milicu, najbolji na svetu!

Najvažnije: Ćirkovići se ponose šampionkom. Kako porodica preživljava vaše borbe?

- Mama teško, ne može skoro nikad da gleda. Prati, kad čuje da se meč završio dobro i da se ništa nije dogodilo – osmotri. Sestra, takođe. Tata - druga priča. Nisu bili na SP u Nišu, jesu u Beogradu na EP.

Nije im svejedno kad dođete kući s povredom?

- Nikad, hvala Bogu, nisam imala povredu što se tiče boksa. Ni modricu, da sam natečena, tako nešto... Nikad, stvarno. Volela bih da tako i ostane ako je ikako moguće.

To je zato što plešete u ringu, začinjeno – dobrom eskivažom i malom kilažom?

- Održavam kilažu. Nisam uvek u 54, obično imam 56, kad se baš najedem 57. U Zvorniku je, inače, dobra hrana, ha, ha...

Šta ni pod razno ne smete da konzumirate?

- Brzu hranu i slatkiše!

Al' zato kad osvojite medalju... Častite sebe?

- Jedem sve što mi je pod rukom! Sarme, ćevape, picu... Obožavam Mek Donalds, na primer. Volim koka-kolu zero.

Kad je fast-fud u pitanju, bogami – i boks, ne može se bez Amerike. Je li vam selektor Ždralo puštao legendarne mečeve, recimo, Muhameda Alija?

- Kako da ne?! Alija protiv Frejzera, Tajsona s Holifildom... Za koga bih navijala sad da se bore? Tajsona, naravno.

Događa li se u ženskom boksu da je neka pokušala nekoj da odgrize uvo?

- Nije se dešavalo... Mislim i da neće.

Nepravda, zato, dolazi s druge strane... Teško vam je pala eliminacija u polufinalu SP u Nišu, prethodno – na OI u Parizu. Sudije su komotno mogle i vama da podignu ruku?

- Verujete li da nijednom nisam pogledala taj meč iz Čaira? Ne mogu! Malo je falilo, kao što je ona pobedila 4:3, tako sam mogla i ja. Ne mogu ništa da popravim, vratim.

Plakali ste kao kiša, zabolelo je Srbiju načičkanu kraj malih ekrana?

- Bilo mi je mnogo teško, videla sam samo zlatnu medalju, smatrala da ću da je osvojim. Imala sam takvu sliku u glavi, nisam mogla ni da zamislim bronzu. Razočarala sam se, međutim, izašla iskusnija, jača.

Sve će da zaleči profesionalna svetska titula, za nedelju dana u „Boriku”?

- Posle Niša odmorila sam sedam dana, forma nije mogla da mi opadne. Nastavila sam s jakim treninzima, u sedmici pred borbu radićemo „specifiku”. Sto odsto sam fokusirana: u sali sat i po pre podne, uveče dva. Ne izlazim iz stana, ne šetam...

Živite za to da Mirko Ždralo uzme četku i ulaz u trening centar obogati – „Ovde trenira i svetska šampionka”?

- Trener je taj natpis uradio da bi me oraspoložio kad sam u susret Svetskom prvenstvu slomila kost u zglobu... Lep gest, mnogo mi je značilo. Po osvajanju zlata u Benidormu rekao je da mora to da izmeni, eto prilike posle Banjaluke.

Kucnusmo, zajednički, u drvo...