Očekuj neočekivano – mnoga dešavanja u budućnosti ne uspete da predvidite, ali možete da stremite ka tome da budete bar jednim delom spremni na promenu u životu. Iza sebe ima 40 medalja, najviše se pamti zlatna olimpijska u Sidneju 2000. Činilo se Andriji Geriću, tad u odbojkaškoj opremi, stepenik na kom će da ostane i prepričava mlađima, međutim, kakve planove život ima na to ne možemo da utičemo, ako su dobri – oberučke ih prihvatimo. Nekada najbolji srednji bloker i do skoro igrač s najviše mečeva za nacionalni tim (331, prestigao ga Marko Podraščanin sa 362), danas kao sportski psiholog sa istim žarom kao u igračkoj karijeri vrhunski radi svoj novi posao.
Olimpijskog šampiona polje psihologije zanimalo je još za vreme igračke karijere. Poruka i za sportiste koji su danas aktivni: važno je spremiti se na život po „kačenju opreme o klin” - juče ne postoji, novo dokazivanje dolazi.
Gerić je 2024. imao i više nego zanimljivo leto. Više od deceniju bavi se radom sa sportistima, uspeh za koji je i sam zaslužan dogodio se prošlog avgusta – kao deo stručnog štaba vaterpolo reprezentacije Srbije učestvovao je u osvajanju treće olimpijske medalje u nizu.
Sportski uspesi prošlosti, kao što vidimo na Andrijinom primeru, stižu vas u budućnosti...
Koliko je bio izazovan poziv selektora Uroša Stevanovića i kako vam je delovao rad s vaterpolistima u početku?
- Spremao sam se da radim s nekim ko će da osvoji zlato na Olimpijadi – to mi je bio san u poslu kojim se trenutno bavim. Kad me je Uroš pozvao, bio sam pozitivno iznenađen – zato što znam da u timskim sportovima, bar u Srbiji, postoji mnogo otpora prema psihologiji iz raznoraznih razloga. Stevanović mi je rekao na čemu želi najviše da radim i onda smo se dogovorili. Usledili su pregovori sa Savezom – uspešni. Pre priprema počeli smo da praktikujemo sesije „jedan na jedan”, na pripremama dobar deo vremena proveo sam s reprezentacijom u Kragujevcu, Šapcu, Novom Sadu i Sloveniji – da bi ih upoznao još bolje. Napravio sam program zajedničkog rada što se tiče samih vaterpolista, trenera i objedinio ih. Prvobitna ideja bila je da radim samo sa igračima, ali su posle shvatili da je potrebno i sa stručnim štabom. Bilo mi je izazovno i drago mi je da sam bio deo vrhunskog rezultata – sa zadovoljstvom se priseća Gerić.
Kvalitet vaterpolista nikad nije bio upitan. Šta je bila kočnica da se uspesi nisu događali u periodu pre Pariza?
- Vaterpolisti su imali neki ,,bagaž” iz prošlosti. Zatim, nisu ni dovoljno verovali u sebe. Uroš je uneo sigurnost i odredio cilj – rekao je javno „Idemo da uzmemo zlato” i igrači su počeli da veruju u zacrtane ambicije. Radili su dobro s Dajanom Zoretić na fizici - odlično ih je spremila. Porazi na početku malo su ih uzdrmali, s druge strane i probudili zato što su dali maksimum i imali smo sreće u duelu s Grčkom da Jakšić postigne gol u poslednjim sekundama. Posle toga, shvatili su da niko ne može da ih zaustavi – počeli su da igraju fantastično. To i jeste poenta Olimpijskih igara – na najprestižnijem turniru ne moraš da dobiješ sve protivnike, već utakmice koje su najbitnije. Počevši od četvrtfinala, u tim mečevima zaista su bili vrhunski.
PSIHOLOG NE POMAŽE SAMO KAD JE LOŠE
Šta biste istakli kao najteže u radu sa sportistima, osim da oni krenu da se otvaraju?
- Istakao bih da sportisti imaju veliku želju da rade na tome. Kad sam i ja bio igrač, ego i sujeta nisu dozvoljavali da dopustim da mi neko pomogne. Sportski psiholog je neko ko može da ubrza procese, kao i da vas nauči kako da prevaziđete problem za mnogo kraće vreme nego što biste sami uspeli – potrebno vam je godinu dana, psiholog vam pomogne da rešite za mesec ili par nedelja. Smatram da je upravo to osnovna prednost ljudi iz naše struke. Takođe, psiholozi se ne bave samo problemima, mogu da podignu nivo vaše igre, razmišljanja, fokusa i kad već imate kvalitet – jasan je Gerić.
Pripreme za OI razlikuju se od onih za druga takmičenja. Sportista se za njih sprema pune četiri godine. Koliko ste imali vremena da se upoznate sa igračima?
- Imao sam vremena od kraja maja. Uradio sam jedan deo sesija onlajn dok su još bili u klubovima – pre priprema. Zato sam, potom, bio s njima - jedno je kad neko priča, drugo kad možeš da vidiš kako to izgleda. Bilo mi je bitno da uhvatim dinamiku same grupe i kako rešavaju zajedničke probleme. Ako treba neke stvari ,,namestiti” da se nameste, zato što u jednom timu koji je rezultatski orijentisan, kao što je kod njih slučaj, nikad nije sve idealno. Ima tu i trzavica, odnosa koji i nisu perfektni - kao u jednoj porodici. Štos je u tome da to funkcioniše i da se napravi tako da radi – smatram da smo u tome uspeli što se vidi i po rezultatu.
Koliko znači sportistima, u ovom slučaju vaterpolistima, da ih prethodni uspesi čine spremnim za velika takmičenja, uprkos lošijim rezultatima?
- Većina tih igrača već je osvajala Olimpijske igre - neki i po dva puta. Veruju, svesni su toga šta mogu da daju, samo je to bilo malo uzdrmano u prethodne dve godine – nisu uspeli da pokažu te stvari na najvećim takmičenjima. U Pariz nismo otišli kao favoriti, ispratio nas je svega jedan novinar. U Srbiji se često doživljava da ako ne završiš prvi - nisi dobar. S druge strane, možda im je to bio motiv više da pokažu svima koliko vrede. Bilo je vaterpolista koji su prvi put dobili priliku na takvoj poziciji i fantastično su je iskoristili. U timu imaš različite tipove igrača – neko se ističe igrom u napadu, drugi u odbrani, treći je zadužen za atmosferu. Sve te kockice jednako su bitne da bi tim funkcionisao i Uroš je stvarno uspeo sve da posloži.
Da li vam je igračko iskustvo sa OI dodatno pomoglo da kao psiholog još bolje spremite ekipu za polufinale i finale?
- Imam iskustvo kako je igrati velike utakmice – bio sam u njihovim ,,cipelama”. Meni je to pomoglo. Zato me je Stevanović i odabrao, što mi je i rekao direktno: ,,Izabrao sam tebe zato što znam da znaš kako treba u ovoj situaciji”. Na Olimpijadi četvrtfinalna utakmica je najbitnija i važno je da je ne posmatraš tako, već kao da je samo još jedan meč – jer upravo ta bitnost može da bude nešto što te blokira. Ako ste gledali finale, videli ste da su Hrvati ,,izgoreli” – Bijač, koji je najbolji golman na svetu, nije mogao da odbrani ništa. Mnogo su podbacili – po mom mišljenju, jer ih je bitnost finala pojela. Objašnjavao sam našim igračima na sve moguće načine da je pred njima samo još jedna utakmica i da treba da gledaju da pobede, da budu fokusirani na zadatke i to je na kraju, zaista, urodilo plodom.
Kolika je prednost psihologa, u ovom slučaju vaša, kad imate i sportskog iskustva?
- To je vrlo važno. Kad si proživeo kako je biti na OI i igrati finale, sigurno da će da ti bude lakše nego nekome ko je o tome samo čitao u knjigama. Naravno, pored toga moraš da imaš i znanje – ne možeš samo na osnovu zasluga iz prošlosti, to nije dovoljno. Ono za šta se generalno borim jeste da ozbiljni sportski timovi imaju nekog ko sa njima radi na mentalnoj pripremi – da li je to psiholog ili mentalni trener, možda neko drugi - važno je da imaju takve ljude pored sebe. Kao što imate trenere čiji su fokus teretana i fizička priprema, isto tako je bitno da imate i one koji će da bave glavom – toliko se ulaže u sport da treba pokriti i takve stvari. Uroš Stevanović je prepoznao da mu treba spoljna pomoć i hvala mu na tome. Svaki ozbiljan klub mora da ima nekog ko radi sa igračima na psihološkom planu. Ne moram to da budem ja, ima mnogo kolega koje rade u Srbiji i trudim se da psihologija uđe u sport i kod nas. Znamo da su, na primer, u SAD psiholozi odavno prisutni. Australija je, takođe, jaka, imaju mnogo psihologa. Zanimljiva informacija – na Olimpijskim igrama u Riju 2016. imali su na svakih sedam sportista jednog psihologa.
Srbija je bila jedina fudbalska reprezentacija na Svetskom prvenstvu u Kataru 2022. bez psihologa. Da li je i to jednim delom razlog lošijeg rezultata?
- Šta se dešava među njima - ne znam, ali ono u šta sam upućen jeste da kad je juniorska reprezentacija bila prvak sveta imala je psihologa u timu i to nam je bila najbolja generacija. Zašto Fudbalski savez kad je već imao dobro iskustvo nije nastavio – to je pitanje za njih. Često se dešava da ljudi koji vode klub ili koji su treneri možda imaju neka loša sećanja od ranije, ili se boje da će psiholog nešto da pokvari. Ne znam zašto je toliki otpor. U fudbalu mali broj klubova sarađuje s psiholozima, ali ima igrača koji privatno dolaze.
JAKŠIĆEV GOL PRELOMIO
Grupna faza vaterpolo turnira počela je promenljivo. Koju biste vi utakmicu istakli osim četvrtfinala i Grčke?
- Meč protiv Francuske bio je baš bitan. Bili smo svesni da su nam potrebne dve pobede da uđemo među četiri ekipe. Posle, šta će tamo da bude – to je, u stvari, važno. Australija nas je iznenadila – nije moje da komentarišem jer nisam vaterpolista, ali evidentno je da smo protiv njih odigrali slabo. To je bio kiks. Španci i Mađari dobili su nas na kvalitet – u tom momentu bili su, zaista, bolji. To je bilo povezano s momentom forme. Ako ste videli, Srbija je poslednje tri utakmice odigrala odlično. Grčka – 20 sekundi do kraja, vodimo gol razlike, treba odigrati pametno i završiti, Vlahopulos postiže gol, to nas je iznenadilo. Jakša je uzvratio pogotkom u poslednjih šest sekundi – već sam rekao, bio je to preloman momenat.
BITNO JE DA BUDEŠ FOKUSIRAN
Vaterpolisti su postali olimpijski šampioni. Da li je to, po vama, vrh olimpa i emotivnog pražnjenja?
- U tom momentu jeste. Imaš Mandića koji je osvojio dve zlatne i jednu bronzanu medalju, zatim Jakšića koji je u tom trenutku imao dve zlatne, kao i Sava Ranđelović. Radi se o prekaljenim igračima koji su već doživeli takve situacije – možda ne u toj vodećoj ulozi. U tim trenucima bitno je da daš sve od sebe, ali da razdvojiš pritisak od onoga što treba da radiš – potrebno je da budeš fokusiran na ono čime se baviš.
POTREBNO JE VIŠE TV PRENOSA
Proveli ste nekoliko meseci s reprezentacijom. Kako vam se čini javnost koja prati Delfine i da li je vaterpolo potcenjen?
- Moram da priznam da vaterpolo nema vidljivost, ne samo u Srbiji, već i u drugim državama. Sad se pokušava da se s promenom pravila privuče publika. Smatram da vaterpolo ima dosta komplikovana pravila za nekog laika. Takođe, mora da se uradi nešto povodom TV prenosa – da to bude atraktivnije i da ih bude više.
MORAŠ DA ZNAŠ ŠTA JE VAŽNO
Iz ugla psihologa, koliko je važno da razume sport, odnosno kolektiv čiji je deo?
- Sportisti su, bez obzira kojim se sportom bavili, slični što se tiče glave. Bitno je da razumeš šta je važno u tom sportu čiji si deo – ne moraš ići toliko u detalje. Sebi ne dopuštam da komentarišem kako su igrali što se tiče vaterpola. Moraš da razumeš šta je bitno – šta se dešava u poslednjih pet sekundi napada, zatim šta se događa kad promašiš gol, pa napraviš faul u sledećem napadu i zaradiš isključenje. Moraš bar malo da razumeš sam sport. Lepota mog posla je što puno sportova naučiš – iz ugla da znaš stvari o kojima nisi mogao sa sigurnošću da pričaš.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
