Karabatić: Ivano je kao Rodžer, ja sam više Đoković

Gostovanje Nikole Karabatića u emisiji (Ne)uspeh prvaka izazvalo je veliko oduševljenje javnosti i to ne samo rukometne. Danima se pričalo o razgovoru najboljeg igrača svih vremena sa legendarnim Slavenom Bilićem, a o tome koliko je zanimljivo bilo najbolje govori činjenica da je snimljen i drugi deo.

U ovoj epizodi, Nikola je pričao o Đokoviću, bratu Luki, Ivanu Baliću, a deo razgovora i prenosimo.

Malo ko zna da je Luka Karabatić bio veoma uspešan teniser i da je tek sa devetnaest godina počeo da se bavi rukometom.

– Kad je Luka imao 13, 14 godina bio je najbolji u Francuskoj. Sanjao sam da ga gledam na Rolan Garosu, Vimbldonu, ali planovi su mu bili drugačiji. Sa 19 godina je rešio da se vrati rukometu, a onda smo stvorili jedan novi san - da jednom igramo zajedno. To je bilo baš neverovatno. Među nama nikad nije bilo rivalstva, uvek kada bi on dobio, osvojio nešto u tenisu, to bi bilo kao da sam ja osvojio. Ta kombinacija kada smo zajedno igrali bila je toliko jaka da ne mogu da opišem – rekao je Karabitić.

Kao i u prvom delu ponovo se rođeni Nišlija dotakao Ivana Balića, sa kojim je bio veliki rival.

–Kod njega je sve izgledalo lako, kao neka inspiracija. Uvek kad je igrao malo je sve ličilo na košarku. Kad da gol niko ne zna kako je uspeo. To je isto kao kad gledaš Rodžera Federera i sve ti izgleda lako. Ima nešto i od Mesija. Ja sam više možda kao Novak Đoković ili Kristijano Ronaldo. Imam rad, disciplinu, svakodnevnu motivaciju i želju da svaki dan naučim nešto novo, da budem bolji, dostignem svoj limit i da idem još dalje od svoga mentalnog i fizičkog stanja. S te strane se osećam bliže Đokoviću. Vidi se kako on svaki dan daje sve od sebe, disciplina koja ga tera da bude najbolji – napravio je Nikola paralelu.

Karabatić je dodao:

–Sport te uči da budeš bolji, da prihvatiš poraz. Jedan put si svetski šampion, sledeći si izgubio u Kupu protiv ekipe iz druge lige. Sport te nauči da je takav život. Jednom si sve, drugi put si ništa, ali moraš konstantno da se razvijaš i adaptiraš, prilagodiš novim situacijama.

Ipak, neočekivano je sa 37 godina došao do borbe za život.

– Kad se povrediš, to je takođe povreda ega. Do 37. godine nikad se nisam teško povredio, mislio sam da sam mašina, da mogu celu karijeru da prođem bez velike povrede, a onda… Vratio sam se s pauze zbog kovida, četiri meseca sam bio u najboljoj životnoj formi i onda su ukršteni ligament. Dve nedelje posle operacije sam dobio trombozu i emboliju pluća. To takođe smanji ego, vidiš da si ništa, mogao sam da umrem. I na tome sam učio, pa se vratio s drugom energijom, pozitivnijom, srećan što još mogu da igram rukomet. To je onda druga energija, motivacija. Ili učiš od momenata koje si doživeo i koji su te spustili dole i učinili jačim, možda ne kao igrača, već kao osobu ili ne učiš i sigurno će ti se opet ponoviti kroz karijeru i život.

Šta je bio Vaš najveći neuspeh?

– Neosvojena Lige šampiona sa Pari Sen Žermenom 2017. godine, kao i poraz od Nemačke na Olimpijskim igrama u Parizu kad sam i završio karijeru. Da tako izgubiš u četvrtfinalu a vodiš dva razlike petnaest sekundi pre kraja utakmice... Kada sam bio klinac želio sam da budem reprezentativac i jednom najbolji igrač na svetu. Sad kad gledam sve što sam postigao ne mogu i ne smem da se žalim. Iako je teško završiti karijeru s takvim porazom ispred čitave Francuske, ispred 28.000 ljudi, familije, prijatelja, to je bilo toliko teško, ali u isto vreme toliko sam lepih trenutaka doživio da to ne bih promenio.