Andrea, hvala!

Ferencvaroš je pobedio Albu u poslednjem kolu mađarskog prvenstva, ali rezultat, igra i konačni plasman nisu bili u prvom planu na ovom meču koji je ostao u senci jedne igračice – Andree Lekić.

Jedna velika rukometna priča je ispisala svoju poslednju stranicu. Jedna era je završena. Najbolja igračica koju je Srbija ikada imala, jedna od najvećih koju je svet video, vođa sa harizmom i simbol jedne epohe, odlučila je da završi karijeru.

Pamtićemo je kao najbolju koju smo imali – ne samo zbog titule najbolje rukometašice sveta, već zbog svega što je donosila na teren: lucidnost koja je razoružavala protivnike, inteligenciju u organizaciji igre, nepredvidive asistencije koje su ostavljale publiku bez daha. Bila je arhitekta napada, kapiten i oslonac, pokretačka snaga svake ekipe u kojoj je igrala. Ali više od svega – uvek je igrala srcem, nosila dres reprezentacije s ponosom, znala je da povede tim, da podigne ekipu, da inspiriše. Njena energija nije bila samo sportska – bila je emotivna, duboka, ljudska. Nosila je timove na ramenima, a publiku u svom naručju.

Njen odlazak iz profesionalnog rukometa ne znači kraj, već početak legende. Jer igra poput njene ne bledi – ona se pamti, prepričava i prenosi. Nedostajaće svima ta njena iskra, onaj pogled pre odluke, pas iz nemogućeg ugla, osmeh posle gola… Nedostajaće nam Andrea – igračica koja je igrala rukomet onako kako se sanja.

- Teško je pronaći prave reči, osećala sam da je vreme za kraj i donela ovu tešku odluku. Da li je definitivna, mislim da jeste – kroz smeh, zagonento je rekla Andrea.

Najbolja igračica današnjice je nastavila:

- Sada su mi pomešana osećanja, ali mislim da je ova nedelja bila najkritičnija za mene. Teško je pronaći prave reči, ali kao da mi je milion uspomena padalo na pamet, gledala sam fotografije, snimke sa utakmica i sve je veoma teško. Nisam niša planirala, niti želela da razmišljam, samo sam želela da se pustim da me sve nosi i da uživam u svakom trenutku svog poslednjeg meča – rekla je Adrea Lekić na kraju subotnje utakmice.

Dvorana Ferencvaroša je bila ispunjena, veliki broj navijača je došlo da još jednom uživa u majstorijama, da još jednom vidi svog idola, svesni da više nikada ni jedan rukometni teren neće biti isti.

Pokloni od zeleno-belih, video poruke koje su se vrtele na led ekiranu, ovacije, skandiranje „Leki, Leki“ naterale su suze na oči svakom prisutnom u dvorani.

Minut i po pred kraj utakmice klupa Ferenca zatražila je tajm aut, ekipa se povukla sa strane, a na centru terena je ostala samo ona – Andrea, koja se poklonila navijačima, saigračicama, porodici, prijateljima, visoko podigavši ruke, kao dirigent kad da znak da je kraj. Saigračice su joj potrčale u zagrljaj i visoko je uvis „bacale“. Nije mogla da sakrije suze, minut za tajm aut je prošao, a u 59:11 Andrea Lekić je postigla poslednji pogodak u karijeri, ispisala se iz ove magične knjige u kojoj je svaki dan pisala istoriju.