Živko Gocić: Nemam alibi za sebe

Živko Gocić i Novi Beograd razišli su se posle tri uspešne sezone. U eri perspektivnog trenera, klub sa ,,11. aprila“ osvojio je pet trofeja - dve titule prvaka Srbije, dva trofeja Kupa Srbije i pehar Jadranske lige.

Ono što neće pisati u knjigama, a zaslužuje pažnju, jeste činjenica da se srpski klub tri puta plasirao na završni turnir Lige šampiona i dva puta stigao do zvanja vicešampiona Evrope. U sezoni iza nas, Novi Beograd jeste osvojio samo jedan trofej, ali je dokazao da je mnogo važnije ono što ostaje u budućnosti i da osvajanje titula nekad nije jedino merilo. Ipak, klub i trener su imali različite poglede na dalju saradnju i rastali su se u prijateljskom tonu. Obe strane krenuće različitim putevima, ali sa jasnim ciljem na kraju – da budu najbolji.

Novi Beograd u prethodnoj sezoni osvojio samo Kup Srbije, ali čini se da je za budućnost dobio mnogo više osim upisanog pehara?

- Svakako. Možemo da kažemo da, što se tiče trofeja, ova sezona nije bila berićetna jer smo osvojili jedan od četiri moguća. Ali, ne smemo da zaboravimo da smo bili u tri finala – od kojih smo jedno dobili, dva izgubili od objektivno jačih protivnika. Pod tim ne mislim samo igrački, već i u ostalim segmentima – logistike i svega ostalog što je vezano za uspeh jedne ekipe i kluba. Svakako da se slažem, jer smo oformili ekipu koja po nekoj projekciji treba da ostane na okupu naredne tri do četiri godine. Takođe, najveći potencijal ovog tima trenutno, kao što sam u nekoliko navrta i govorio jeste da je velika većina igrača daleko od svog igračkog zenita i maksimuma  – započeo je Živko Gocić prvi razgovor za Žurnal posle odlaska iz Novog Beograda. 

Može se reći da ste kao tim prošli kroz tri etape: prvo uigravanje, zatim pad forme početkom godine i, na kraju, završnu fazu sezone. Da li je postojala i četvrta?

- Možda za tu četvrtu nisam siguran iz sadašnje perspektive. Ali tačno se deli tako. Postoje razni faktori koji su uticali na naše padove forme i ostalo. Do decembra smo imali trend ozbiljnog rasta, uz većinu teških utakmica. Onda smo imali novogodišnju pauzu – gde nam je od 16 igrača, 11 bilo odsutno. Svi su bili u svojim reprezentacijama. Posle toga smo znali da ćemo doživeti pad u nekom trenutku. Kad su druge ekipe radile prvo na fizičkoj pripremi, zatim i na uigravanju za onaj ključni deo sezone –  mi smo bili van takvog ciklusa rada u tom trenutku. Igrači su bili preopterećeni, vratili su se u klub i u narednih mesec dana je bila najveća kriza, gde smo loše odigrali par utakmica u Jadranskoj ligi i doživeli prve poraze. Zaključno sa završnim turnirom Regionalne lige. Druga etapa je tako završena, a onda je krenula treća, gde smo dobili malo prostora i vremena – da imamo 10-15 dana bez utakmica. Problem je u tome što smo u drugoj etapi sezone izgubili domaćinstvo Jadranske lige, kao i prvo mesto pred domaći plej-of. U poslednjoj etapi vratili smo se na tendenciju od početka. Imali smo mnogo bitnih utakmica u kojima smo ostvarili važne pobede – na primer, Olimpijakos smo pobedili dva puta. Došli smo do finala Superlige protiv Radničkog, koji je objektivno imao šest olimpijskih šampiona i našeg selektora. Moram da kažem, logistički jača ekipa. Iskustvo, snaga, čak i finasijski mislim da su napravili iskorak, otišli su iznad nas i zasluženo su pobedili. Zatim, plasirali smo se na završni turnir Lige šampiona sa jednim porazom u ligaškom delu. To je dokaz toga da smo kroz celu sezonu itekako držali neki nivo – nismo padali ispod zacrtanog minimuma.

Sveža su sećanja sa fajnal-fora na Malti. Novi Beograd je protiv Barselonete sve vreme imao rezultat, iako je delovalo da se Španci približavaju. U ofanzivi je u pojedinim trenucima bilo problema, ali je odbrana bila ključna. Čini se da su, posle svega, peterci bili nepotrebni pred finale?

- Sigurno. Mi smo se spremali upravo za tu špansku igru, jer oni zaista troše mnogo energije i igraju visok presing posle promene poseda. Onemogućavajući ti da organizuješ napad, držeći te daleko od gola. Ako nisi spreman da loptu preneseš u fazu napada na pravi način i što pre, oduzeće ti vremena koliko žele – jednostavno te sprečavaju da napadneš kako treba. Imali smo u određenim periodima utakmice velikih problema sa tim. Ali u pripremi za fajnal-for spremali smo se na to. Insistirali smo tokom priprema da se lopta prenese iz faze odbrane u fazu napada, da tranzicija bude što bezbolnija. Da bi se napravio veliki prostor između linija njihove odbrane, kako bi moglo da se napadne, bez neke pomoći spoljne linije, što nam je u prvom poluvremenu polazilo za rukom. Gubili smo i mi malo snage... Onda u drugom poluvremenu malo se promenila situacija – ali držali smo stvari pod kontrolom. U utakmici su nas držali dobra odbrana i Milan Glušac koji je dobro branio, kao i naši blokovi. Ima raznih segmeneta i elementa igre u kojima smo bili dobri.

Novi Beograd je ponovo poražen u borbi za prvaka Evrope. Sigurno da nije lagodno toliko puta završiti kao drugi?

- Nikad sebi u životu neću oprostiti to finale, preći preko toga i reći ,,e, pa dobrom bio je bolji protivnik“. Nemam za sebe alibi – to moji igrači znaju, više nego bilo ko drugi na svetu. Uvek sam im govorio: ,,U trenutku kad sebi budem napravio alibi, više se neću baviti trenerskim poslom“. Koliko god da je jak protivnik ili logistika, ne prihvatam to – kao konačno. Ali stvari o kojima pričamo su činjenice, to moram da kažem, da ne bude bilo kakve zabune. Tužan sam i biću do kraja života tužan zbog izgubljenih finala, ali postoje objektivni uticaji koji su nas doveli do situacije da izgubimo od Ferencavroša. 

Tri godine ste bili u Novom Beogradu. Svaka je bila drugačija u odnosu na prethodnu. Čini se da je poslednja sezona bila najieizvesnija?

- Da, sigurno najineizvesnija zbog raznih faktora. Na početku sam došao u Novi Beograd na ,,gotovo“. Već je bila ekipa posložena od strane Vlade Vujasinovića i drugih trenera. Nasledio sam ugovore, dobre stvari, probleme. Smatram da je ta sezona bila najturbulentnija po svemu,  počevši od onog Kupa i kako smo mi nastupili na njemu i da li je uopšte trebalo, s obzirom na to da je osam igrača imalo temperaturu. Na kraju smo, ponovo osvojili prvenstvo rutinski i igrali smo finale Lige šampiona. U drugoj godini smo malo promenili sastav, imali smo razne faze – ali mogu da kažem da je bila uspešna sezona, osvojena su tri trofeja. Plasirali smo se ponovo na završni turnir LŠ i imali ogroman ,,hendikep“ u poslednjoj utakmici pred F4 protiv Pro Reka u grupi. Nikola Jakšić je kažnjen 30 sekundi pre kraja utakmice. Smatram da je to potpuno nadrealna situacija. Utakmica bez rezultatskog značaja – gde se Jakšić kažnjava tek posle reakcije Sandra Sukna?! Onda dobija crveni karton i tzv. brutaliti i gubi pravo nastupa na fajnal-foru... Otišli smo na Maltu, igrali protiv Ferencavroša bez Jakše. U trenutku kad smo izjednačili, vratio nam se onaj VAR i Filipu Filipoviću je svirano isključenje, dobili smo četiri minuta bez igrača u polju. Pored svega toga, ekipa koja je igrala bez Jakšića i četvrtinu i po bez Filipovića, uspela je da dođe do peteraca protiv Ferencvaroša gde smo poraženi. Zatim dolazi treća sezona   – na nivou kluba menja se vizija i pogled na ono što sledi. Došli smo do zaključka da treba da podmladimo ekipu i pokušamo nekim drugim načinom da dođemo tamo gde smo bili već dva ili tri puta. Veliki znak pitanja ispred svega toga. Nisam imao nikakvu bojazan jer smo te igrače dovodili kako smo mislili da treba. Formirali smo grupu igrača za koju smo verovali da će moći da iznese sezonu i da odgovori svim izazovima koji pred njih budu stavljeni. Ta treća sezona za mene kao trenera bila je najizazovnija. U smislu da nisam imao ,,gotovu“ ekipu, da nisam imao toliko igrača koji su već stasali. Bilo je potrebno da ozbiljno utičem na to kako će oni da se razvijaju i na koji način će da se stavljaju u funkciju tima. Imao sam priliku da dam svoj trenerski pečat maksimalno zato što su igrači i ekipa bili u fazi formiranja. Ekipa je bila nova.