Strahinja - Srpski Supermen sa mirnih voda

Kada jedan mladić, Strahinja Dragosavljević, uđe u istoriju kao najmlađi osvajač zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u disciplini K1 200 metara, to nije samo sportska vest – to je početak legende.

Sa svega 18 godina i 8 meseci, Bačkopalančanin sedi za veslom kao da je sa njim rođen, a iza njegove pobede krije se mnogo više od fizičke snage: porodična tradicija, brat kao uzor, vera kao pokretač i – onaj dobro poznati srpski inat kao završni zaveslaj. Ovaj momak, koji u srcu nosi i Boga i Srbiju, a na grudima često majicu sa znakom Supermena, već sada je heroj nove generacije.

Kakav je osećaj biti najmlađi, sa 18 godina i 8 meseci, osvajač zlatne medalje u istoriji Evropskog prvenstva u disciplini - K1 200m?

– Veoma mi je drago. Veliki je uspeh i svestan sam toga. Nije mi preterano teško da se nosim sa tim zato što sam već bio u nečemu najmlađi. Prvo sam bio najmlađi učesnik, potom i osvajač za juniore, a evo sada i za seniore. Tako da, poznat mi je taj osećaj – rekao je startu Strahinja Dragosavljević.

Da li je stariji brat Marko, dvostruki prvak Evrope, zaslužan za ljubav prema kajaku?

– Naravno da jeste. Sećam se prvog treninga na koji sam ikada otišao. Brat me je uzeo za ruku i rekao „ajde da probaš”. Bilo je to kod Miroslava Mike Rodića. Tako je sve krenulo. Brat mi je veliki uzor, zbog njega sam ostao u ovom sportu, ali naravno, tu su i drugi faktori, ovim sportom se bavila čitava moja porodica. Kako sam sazrevao, sve više sam shvatao koliko je to, zapravo, veliko i lepo, želeo sam da nastavim njihovim stopama. Sećam se kad sam bio mali kako sam gledao Markove trke. Tada su bile još lepše zato što je bila olimpijska disciplina i bilo je i mnogo više publike. Želeo sam jednog dana da se takmičim protiv svih tih ljudi koji su bili rivali mom bratu. I eto sada sam dobio priliku, a čak sam ih i pobedio.

Bili ste dvostruki juniorski prvak Evrope, da li ste mogli da pretpostavite da ćete već na trećem učešću na EP u seniorskoj konkurenciji osvojiti zlato?

– Uvek sam smišljao šta mogu da uradim da postignem više od toga. Najavio sam odavno blistavu karijeru, ali nisam mogao da znam šta me tačno čeka, pa ne želim da se hvalim. Stvarno sam očekivao da nešto postignem, jer znam koliko sam radio, „grizao” tokom teških perioda, gurao u zimskim mesecima koji nisu ni malo laki za nas. I gledajući sebe naspram drugih, svih dobrih i brzih kajakaša, mogu reći da sam dosta napredovao.

Vodili ste napetu i neizvesnu borbu do samog kraja, da li možete da prenesete utiske kako su izgledali poslednji metri, tačnije hiljaditinke?

– Da, bilo je vrlo neizvesno. Ni ja u tom momentu nisam bio siguran da sam prošao prvi već sam podigao prst kao broj jedan tražeći od svojih ljudi da mi potvrde koji sam. Na tribinama je bila Milica Starović Novaković koja skače, skače i viče, dok ja sve vreme pitam koji sam, a ona nije mogla da dođe sebi od sreće i tada sam shvatio da sam prvi prošao kroz cilj. Nisam imao dobar start, imao sam solidan, ali sam uspeo da nadoknadim, da budem ispred i vodim dovoljno. Ne znam kako to da opišem, mislim da je to bio inat, ali i Božija pomoć da ostanem čvrst do kraja.

Da li u tim trenucima obraćate pažnju na protivnike ili ste usredsređeni isključio na sebe?

– Gotovo ništa ne razmišljam u toku trke. Kad god je dobra trka ne mogu ničega da se setim, a kad je loša − svega se sećam. Kada govorimo o protivnicima, ne mogu da vidim nikog tokom trke, ali mogu da osetim da je neko blizu, ispred ili iza. Tako da sam tačno mogao da osetim Portugalca, znao sam da mogu da ga prestignem i onda sam rekao „To je to, mogu da te dobijem”. To se i dogodilo. Samo sam govorio sebi „Bori se do kraja, bori se” i tako sam i završio.

Kakav je osećaj slušati intoniranje himne sa zlatom oko vrata pred porodicom i prijateljima?

– Uh, to je teško preneti, to mora da se oseti. Trka je trka, ali biti na postolju, slušati himnu je nešto neverovatno. Pre dve godine sam osvojio medalju, ali himne nije bilo, godinu dana kasnije prevrnuo mi se čamac i tad opet nisam čuo himnu. U dvosedu sa Veljkom sam ostvario svetski rekord, ponovo neće da puste intoniranje i teraju nas sa postolja zato što nisu imali pripremljeno za to takmičenje. Ne znam šta se to dešava u poslednje vreme sa nama, sa Srbijom. Toliko smo bili razočarani i ljuti, ali na kraju nismo hteli da siđemo dok nam ne puste himnu, što su na kraju i uradili. Za ovo takmičenje sam imao neverovatan motiv da budem prvi jer sam želeo da čujem tu himnu, da vidim zastavu kako se vijori. Kad se podigao jarbiol, kad je krenula himna,  bio sam pokriven zastavom Srbije na preko 30 stepeni. Ali, nije mi bilo vruće, bilo mi je taman, bilo mi je toplo u srcu. Prelep je osećaj, ponosan sam što sam Srbin i ne stidim se toga.

Često u izjavama pominjete Boga?

– Vera mi veoma znači, pogotovo u poslednje vreme. Uvek sam bio vernik, pobožan, verovao sam da meni neko pomaže, ali nisam tome pridavao posebnu pažnju sve do skoro, a onda sam polako krenuo više sve to da poštujem i pridajem značaj. Vera mi daje mir. Imao sam neke zdravstvene probleme pre trke i veče pre sam rekao „Ne mogu više” i klonuo sam duhom. Ipak, pomolio sam se Bogu da prođe sve kako treba i da mi da snage, da me pogleda, da mi da smiraj i hrabrosti da to izguram jer znam da mogu i znam da vredim. Tada sam odlučio da idem na trku, i koji god da budem, sve je u redu samo da završim kako treba.

Pominjali ste reč „inat”, šta za Vas ona predstavlja?

– Srpsku tvrdoglavost, kad ništa neće, e ima da hoće. I kad ništa nije išlo u našu korist, kad ništa nije uspevalo, nije izgledalo dobro, mi smo istrajali. To se ne može objasniti drugima zato što oni to ne mogu da osete, niti da shvate. Nisam ni ja do skoro osećao inat na taj način, ali onda sam video da mi ništa ne ide od ruke, u poslednjih nekoliko dana, rekao sam „Mora, mora, prosto mora, znači sad kad neće, onda mora da ide”. Nisam prosto hteo da pustim taj dan, da to jutro prođe tako kako prolazi. Tako da ćemo proći glavom kroz zid, to se drgima ne može objasniti – zaključio je Strahinja Dragosavljević.