Ima neka tajna veza

Vimbldon nije samo turnir. To je teniski hram. Mesto gde tradicija ima nepisana pravila, gde bela boja nije moda već obaveza, gde se poen slavi pogledom, a ne gestom i gde tišina ponekad nosi veću težinu od aplauza. U tom hramu, u poslednjih petnaest godina, jedna figura stoji kao stub – Novak Đoković.

Između Srbina i Vimbldona izgrađena je neraskidiva veza. Ali, taj odnos nije samo u brojevima, iako su impresivni: sedam titula, četiri pehara zaredom, gotovo sto trijumfa, preko trideset uzastopnih pobeda… Ta spona je mnogo dublja i čini se da za srpskog tenisera Vimbldon ima dejstvo poput leka. Za njega je to mesto povratka, potvrde, borbe protiv sumnje, tela, vremena i sveta.

Posle višemesečnih i mučnih problema sa laktom i složene operacije, Novak je u prvoj polovini 2018. prolazio kroz veoma težak period što se odrazilo i na pad forme. Izvan top 20, gubio je od igrača koje je ranije redovno pobeđivao, a mnogi su počeli da sumnjaju u njegov povratak na vrh. Ipak, Vimbldon se pokazao kao ključna prekretnica. U epskom polufinalu savladao je Rafaela Nadala u pet setova, zatim je u finalu slavio protiv Kevina Andersona. Ta titula bila je Đokovićev prvi gren slem trofej posle dve godine pauze, vratio mu je samopouzdanje i otvorio novi period dominacije.

Godina 2021. bila je možda jedna od najznačajnijih u Novakovoj karijeri. Osvojio je prva tri gren slema (Otvoreno prvenstvo Australije, Rolan Garos i Vimbldon). Našao se na korak od kalendarskog slema, što niko nije uspeo još od Štefi Graf 1988. Vimbldon je imao posebno mesto – ne samo kao važan sportski uspeh, već i kao simbolička potvrda dominacije. U finalu je pobedio Matea Beretinija i time se izjednačio sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom po broju najvećih turnira – 20, pa se dodatno pojačala debata o tome ko je najbolji svih vremena.

Zbog političkih odluka i zabrane učešća ruskih i beloruskih igrača, ATP je odlučio da 2022. ne dodeljuje poene na Vimbldonu. Ipak, to nije umanjilo značaj za Novaka. Osvojio je sedmi trofej, savladavši Nika Kirijosa u finalu. Kako zbog pravila o vakcinaciji nije mogao da igra Otvoreno prvenstvo Amerike, pa je ovaj trofej ima još veći značaj – simbol kontinuirane borbe, otpornosti i pokazatelj da mu motivacija nije u poenima ili rangiranju, već u ličnoj pobedi i dokazivanju.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU