Bilo jednom u Americi

Nakon 63 utakmica i mesec dana, „kuling brejkova“ i pauza zbog grmljavine, Klupsko svetsko prvenstvo 2025, prolog „nove ere klupskog fudbala”, je došao do već poznatog kraja prošle nedelje na stadionu Metlajf u Nju Džerziju, SAD. U ovim danima nakon finala sledi posmatranje „prašine kako se sleže“, a čini se kao da ovaj turnir nije nalik prašini, nego dimu koji je oduvao vazduh istom brzinom kojom je stigao. Mada, nije od koristi suditi unapred. Hajde da protumačimo teren nakon ovog turnira, konfete koje su ostale na travi, video zidove, ostatke nečega što je toliko dugo bilo u budućnosti, a sada je prošlost.

Finale između jednog kluba iz Londona a drugog iz Pariza vuče sa sobom paralele Dikensa čija Priča o dva grada se baš tim gradovima bavi, i koje famozno saopštava na početku: „Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme Svetlosti i vreme Mraka, proleće nada i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao…“

Fudbal se na vrlo sličan način istovremeno nalazi na raskrsnici između ovih doba, i čak iako smo toga svesni, trenutno je nemoguće razaznati u kom se trenutno dobu nalazimo sem „sadašnjem”. Savršen primer toga je trener Čelsija, Enzo Mareska, koji je često ponavljao opšteprihvaćeno gledište evropskog fudbala da je ovaj turnir naporni epilog već naporne sezone (kada se žalio da je Čelsi pred turnir odigrao šezdeset tri utakmice, misleći da je to znatno više od protivnika u polufinalu, brazilskog Fluminenzea, bio je ućutkan ispravkom španskog reportera da je Fluminenze u istom periodu odigrao sedamdeset utakmica). Mareska je takođe utakmicu protiv Benfike koja je trajala četiri sata zbog prekida zbog grmljavine nazvao „nefudbalom”. Isti taj Mareska je dosta drugačiji izraz lica imao kada je osvojio turnir i saopštio da „ima osećaj da će ovaj turnir biti iste, ako ne i veće važnosti, od Lige šampiona“. Pa i Pari San Žermen, koji je na putu do finala Klupskog svetskog prvenstva bio ubedljivo najbolji klub na svetu, koji je razmontirao sve ostale vodeće klubove (izuzev poraza brazilskom Botafogu 0:1 u grupnoj fazi turnira) na putu ka finalu, osvojio Ligu šampiona sa nikad većom razlikom od 5:0, pa u polufinalu Klupskog svetskog prvenstva deklasirao Real Madrid; klub, dakle koji je bio veliki favorit, ipak dokazao okruglost lopte i floskulu „da ste dobri jedino kao vaša poslednja odigrana utakmica.” A ovu utakmicu su zasluženo izgubili 3:0.

Da se ne varamo, ovo je više Čelsijeva pobeda nego PSŽ-ov poraz, i te kako. Plavi iz Londona su kroz svoju pametno pozicioniranu igru ograničili napad Parižana i gotovo stalno bili spremni na kontranapad, gde su imali znatnu prednost na bokovima. Individualne performanse, pre svega Kol Palmera i golmana Roberta Sančeza, su zapečatile dominaciju. Novo pojačanje Žoao Pedro, koji je dao drugi gol zahvaljujući Palmerovoj asistenciji, komentarisao je nakon Finala “tri utakmice, tri gola… „zaboravivši da doda“ „i jedna medalja Klupskog svetskog prvenstva”, što nas dovodi do druge realnosti ovog finala.

Takođe se čini čestim u sportskom diskursu da je fudbal u ovoj atmosferi komercijalizacije i „svetske geo-politike“ na poslednjem mestu čak iako je to centralni događaj i razlog zašto nebrojive mase dolaze da ga gledaju kako uživo tako preko malih ekrana. I ova utakmica je zlatni primer kako je ovaj pozlaćeni turnir izmenio formulu fudbala, pokazao svoju „konačnu formu“ i otelotvorio jednu moguću budućnost ovog sporta. Tu je bio šou pred finale predvođen Robi Vilijamsom, koji je otpevao himnu turnira, pa izvođenje himne SAD, pa preletanje (sa distance) mlaznjaka, pa bokserski ananunser Majkl Bafer koji je poručio da se „spremimo za tutnjavu“. I među pedeset zvezda na američkoj zastavi i bezbroj zvezda na i oko terena, još jedna zvezda je rođena kada je narednica Emili Nikols, član 13. armijskog orkestra Nacionalne garde Floride otpevala himnu SAD. Za one kojima se gledao samo fudbal, ovo je bilo ništa više nego zakašnjenje početka same utakmice za osam minuta, a za one koji su došli očekujući spektakl, verovatno su ga doživeli. U istom duhu smo svedočili fudbalskom poluvremenu koji je trajao pola sata, kada su sa tribine koja je postala bina Koldplej i mnogi drugi poznati izvođači (Džej Baldvin, Dodža Ket, Tems) izvodili poluvremenski nastup očigledno inspirisan poznatim poluvremenskim nastupima tokom Superboula, u američkom fudbalu. I svi ovi elementi su „amerikanizacije” fudbala, ali ne na način na koji fudbal postaje „soker“, već na način da se stvori jedna mešavina, sinkretizovan sport gde su na pravila fudbala nametnuti svi razni spektakli američkih sportova. I ovo je nešto što američka publika, pa i američki predsednik, može da prihvati: Tramp je izjavio da će da razmotri potpisivanje izvršne uredbe pri čemu će se naziv za fudbal u Americi, „soker“, zvanično promeniti ime u „fudbal“ kao što je to u ostatku sveta.

FIFA i njen predsednik Đani Infantino je dosta ponosno izneo stepen uspeha i izveštaje profita ovog turnira, koji je zaradio više od dve milijarde dolara, što nakon 63 utakmice znači profit od 33 miliona dolara po meču. „Ne postoji nijedno drugo klupsko prvenstvo na svetu danas koji uopšte prilazi ovoj cifri. Već je najuspešniji klupski turnir i prema svim drugim merilima“-  tvrdi Infantino.

Utisci su podeljeni, očekivano. Samohvaljenje o uspehu ovog turnira je neminovno upućeno UEFA, jer je opštepoznato da je ovaj turnir do sada najveća epizoda „hladnog rata“ između krovne organizacije i njene najveće konfederacije. Predsednik UEFA Aleksandar Čeferin nije prisustvovao nijednoj utakmici Klupskog svetskog prvenstva, i odgovarajući sportskom listu Atletik bezimeni portparol UEFA je objasnio da je: „Predsednik preokupiran ženskim EURO 25, koji je za nas turnir od velikog značaja i koji zahteva veliku pažnju“. Važna napomena: Utakmica Evropskog prvenstva za žene između Engleske i Velsa (6:1), bila je tri puta gledanija nego utakmica između Čelzija i Pari Sen Žermena u Engleskoj.

Očigledno je, čak i podsvesno, da je ovo pitanje borbe za dušu fudbala. Činjenica je da je ovaj turnir za sobom ostavio nekoliko korisnih tekovina, jedna neophodna globalizacija svetske igre na klubove van Evrope, što se čini altruističnim i dobrim potezom za budućnost ovog sporta. Ipak, koliko je onda jaka potpora ove priče kada su finale odigrali Čelsi, klub predvođen američkim konglomeratom koji je uložio više od milijardu i po dolara u ovaj klub u samo protekle tri sezone, a na drugoj strani terena je bio Pari Sen Žermen, čiji je vlasnik suvereni fond Katara, zemlja koja je tokom ovog turnira lansirala kandidaturu za održavanje idućeg Klupskog svetskog prvenstva? Koliko je jaka potpora plemenite misije ovog turnira kada se mnogo više reči iz usta FIFA posvećuju priči da je postignut rekordni profit po odigranoj utakmici? Tvrdnji da je ovo ne samo nova era, već početak „Zlatnog doba“ klupskog fudbala, što se i odrazilo u sveprisutnim zlatnim zidovima, loptama, znakovima i promotivnom materijalu… Ovo more zlata poziva neophodan podsetnik da nije zlato sve što sija.

Teško je naći umerenu perspektivu između ove dve jake struje: jednu koju predvodi ovoliko veliki kapital a drugu koju predvodi masovna pasija, pa i skoro religijska vernost. Ovaj turnir se čini kao jedan zemljotres između tih dve sukobljavajuće tektonske ploče. I čini se da je nemoguće još razaznati da li je ovaj turnir “ogromni, ogromni, ogromni uspeh” kako to tvrdi Infantino ili je pak debakl koji odaziva istu reakciju među sportskim novinarstvom i publikom kao što je neostvarena Superliga to odazvala pre četiri godine.

Američki socilog Imanuel Valerštajn je kroz decenije rada razvio teoriju o “svetskim sistemima”, tj. postojanju međunarodnih društveno-ekonomskih struktura koje određuju razvitak društva i tok ljudske istorije daleko više nego velike vođe ili poznate bitke. Aktuelni svetski sistem je globalni kapitalistički sistem, koji je nastao u 16. veku u Evropi. Deli se na sržne zemlje (isprva kolonijalne sile, danas razvijene ekonomije), periferne (isprva kolonije, danas razvijajuće ekonomije), i polu-periferne. Može se reći da fudbal, kao zasebni “svet”, takođe prati ovu formulu, i Evropa opstaje kao srž svog svetskog fudbalskog sistema, sistem koji svoj kapital steče kroz interes sportske publike, i čiji kvalitet je tolikog nivoa da je prirodni cilj igračima iz perifernih i polu-perifernih sredina, odnosno ostatku sveta.

Ovaj turnir nije obezbedio apsolutnu dominaciju nad klupskim fudbalom kao što su se tome organizatori možda ponadali. Takođe nije bio ni potpuni debakl kao što se tome možda nadao aktuelni fudbalski poredak i pomenuta protiv struja. Ali jeste uspostavio jedan paralelan sistem, artikulisao ga i učinio stvarnim, i borbu za dušu fudbala preneo u sledeću etapu.

Ovaj alternativni svetski sistem kao svoje sržne zemlje ima Sjedinjene Američke Države i zemlje Bliskog Istoka, čija sredstva proističu iz već spolja stečenog kapitala, i koji se takmiči da bude monetarno ako ne kvalitativno privlačnija meta igračima iz perifernih kontinenata, pa i iz same Evrope. I to je dakle poredak o kome se toliko mnogo najavljivalo a koji je vrlo malom broju kritičara uopšte primetan; fudbal je postao polaran. I gotovo neprimetno “svetska igra” se može podeliti. Ovo može dovesti do nečeg nezamislivog ali mogućeg, a to je da se fudbal podeli, kao što se ragbi podelio na 13 i 15 igrača, ili kao što je košarka podeljena na NBA i na FIBA pravila. Ove stvari se ne rešavaju jednim turnirom, ili jednom utakmicom, ovo su talasi kojima su neophodni jake struje i vetrovi da teraju u jednom pravcu, ali kada se taj talas stvori, pitanje je koliko će se proširiti, i da li će potopiti talas na kome svi mi plovimo već skoro dva veka. U tom duhu su oči uprte na ovu sledeću sezonu koja upravo počinje u Evropi i na sledeće “poteze” zavađenih svetskih fudbalskih sistema. Sledi viđenje kako je ovaj turnir pomutio vode i preneo se na velike evropske lige, pa i UEFA Evropska takmičenja. I naravno, kako će izgledati staro a novo, Svetsko prvenstvo 2026; bilo jednom u Americi… a biće i opet.

A do tada? Pa, fudbal će se igrati u toj nevidljivoj fudbalosferi.

I iako je nadnaslov ovog teksta „retrospektiva ka budućnosti“ naizbežno se nameće i pitanje, a samim tim i stav o perspektivi fudbala kao igre. Na stranicama Sportskog žurnala 1. decembra 2021. godine ostao je zapis, koji i danas potpisujem: „Poetski prevod knjige Eduarda Galeana „Footbal in Sun and Shadow“ mogao bi da glasi – Fudbal na suncu i u senci. Ono što je „na suncu“ je fudbalska igra: “11 na 11” !!!

Nepobediva u svojoj neprolaznosti...

Fudbal se ne posmatra niti izučava kao neka prateća pojava ili nadograđeni dodatak nečemu što je društveno dublje i značajnije, već upravo suprotno. Istorija fudbala, a ona je živ proces koji se svakodnevno odvija, je relativno autonomna, ima svoj vlastiti ritam, svoje snage, slabosti, opasnosti i mogućnosti, svoje zakone i tokove evolucije. Ukratko – svoju sopstvenu hronologiju...“. Danas bih dodao – Fudbal se uči – od fudbala se uči.

Naslov teksta je bio ... „Fudbal – i međ` javom i međ` snom“...