Blago Srbije za OI u Los Anđelesu - Strahinja: Najviše sam zahvalan majci Milijani...

Strahinja Dragosavljević ne zadovoljava se osvojenim, svaka medalja je samo podstrek za novu. Osamnaestogodišnji kajakaš grabi napred, zaveslaj po zaveslaj, ka vrhu.

Iako je još veoma mlad, već je osvojio evropska zlata i kao mlađi i kao stariji senior. Ali ono što ga izdvaja nije broj medalja, već zrelost, odlučnost, posvećenost i verovanje u proces. Sa svakom trkom i svakim ulaskom u vodu s ponosom predstavlja Srbiju, što mu, kako ističe, daje dodatnu snagu da pruži i poslednji atom snage.

Sportski put Bačkopalančanina, iako već ispisan impresivnim rezultatima, tek je u usponu. Temelj mu čvrsto drže porodica i trener Simo Boltić. A ciljevi? Veliki su, ali dostižni. Neki su već ostvareni, drugi su na vidiku. Jer kad im srcem ideš u susret, verom i otadžbinom u mislima – ništa nije nemoguće.

Za samo dve nedelje, uspeli ste da osvojite zlato na Prvenstvu Evrope u Češkoj za seniore i zlato na Šampionatu Starog kontinenta u Rumuniji za mlađe seniore. Koje su razlike između ova dva takmičenja i ova dva odličja?

– Velika je razlika između juniora, mlađih seniora i pravih seniora, naročito kad govorimo o pripremi za takmičenje i organizaciji. Juniori shvataju takmičenje opuštenije, došli su da se zabave. Kod seniora je to ozbiljnije, maksimalno su usredsređeni s ciljem da daju najbolje od sebe. Drugačiji su treninzi, tim, čuvanje energije i još neke sitnice koje sveukupno znače. Lakša mi je bila trka na Evropskom prvenstvu mlađih seniora, jer sam znao šta mogu da očekujem, kakvi su ostali i koliko vredim – rekao je Strahinja Dragosavljević na početku razgovora za Sportski žurnal.

Osim discipline K1 200 m, učestvovali ste i u kategoriji K2 500 m u dvosedu sa Veljkom Vješticom. Bili ste u finalu i malo je nedostajalo da osvojite neku od medalja. Koliko vam je teško palo što niste?

– Palo mi je dosta teško, pogotovo zato što je Veljko imao samo tu jednu disciplinu tokom celog takmičenja i znam da je dao sve od sebe. Donekle smatram da je bila moja greška u poslednjih nekoliko zaveslaja, ali to samo govori koliko je surov sport. Bili smo gotovo do poslednjeg trenutka u trci za neko odličje, ali smo izgubili ritam, osetio sam da su nas prešla dvojica i na kraju smo završili peti. Ponosni smo jer smo se borili do završnice i ta trka će nam poslužiti kao dobra lekcija za naredne. Koliko god da smo ostvareni takmičari, i dalje smo mladi, još učimo i ima prostora za usavršavanje. Uskoro nas očekuje Prvenstvo sveta za juniore i mlađe seniore u Portugaliji, radili smo dosta, vežbali smo na nekim detaljima i, ako Bog da, idemo po medalju.

Imali ste razmak od oko četiri sata između trke s Veljkom i svoje na K1 200 m. Da li je taj priličan vremenski razmak dobar, jer možete da razbistrite misli i da se lepo pripremite za ono što Vas čeka ili je loše, jer razmišljate o tome šta ste mogli drugačije da uradite u trci koja je već bila?

– Sve to zavisi od osobe. Nekome više odgovara da mu je trka dan za danom, nekome da odradi dve-tri trke u danu, a onda da ih nema nekoliko dana do finala. Meni je svejedno – kakav god da je raspored znam šta mi je zadatak, šta moram da uradim i to ću da uradim. Tako da mi to nije preveliki problem. Ne razmišljam puno o trci koja je bila, kad shvatim da imam sledeću, prethodna je izbrisana. Između trka volim da budem sam, to mi prija. Ne volim puno da gubim energiju na neke priče šta je moglo drugačije jer je to prošlo i ne mogu ništa da promenim.

Često naglašavate koliko Vam znači podrška trenera Sime Boltića, kako biste opisali vaš odnos?

– Veoma smo povezani i veliki smo prijatelji. Čuvao me je kad sam bio mali, brat Marko i on su isto godište pa su i kumovi. Pričamo opušteno i drugarski, ali imamo i deo kad razgovaramo ozbiljno u odnosu trenera i takmičara. Radi sve ono što bi trebalo ja da činim kao takmičar – da izmerim čamac, koliko kilaže ima, šta i kad od suplemenata treba da popijem, šta treba da uradim na treningu, kad otići na trku... Moje je samo da se usredsredim na svoje i odradim to najbolje što mogu. Veoma sam mu zahvalan na tome. Ponosan je na uspehe koje postižem. To je potvrda da radimo dobar posao. Mlad je trener, za kratko vreme je napravio zapažene rezultate. S druge strane, svaki gubitak nas takmičara je i njegov tako da, naravno da je zadovoljan. Ipak, ni mi ni on ne želimo da poletimo previsoko i da nam se uspesi obiju o glavu. Čekaćemo kraj sezone da nam se sve to slegne i da kad odemo na pauzu zajedno uživamo i da se radujemo.

Za vas nema odmora, jer vas uskoro očekuje pomenuto Prvenstvu planete za juniore i mlađe seniore u Portugaliji. Koje su ključne stvari na kojima radite Vi i trener?

– Nemam nekih tehničkih problema jer me je trener na vreme ispravio i pokazao kako pravilno da veslam. U vezi s tim, jako sam zadovoljan. Simo je inovativan trener, pametan je i bistar, uvek gleda širi spektar. Posle svakog takmičenja, po stotinu puta pogleda trku, analizira, ukazuje i objašnjava šta nije bilo dobro i na šta da posebno obratim pažnju sledeći put. Imali smo malo više vremena, uradili smo dobar blok priprema, odmarali smo i nadam se da će sve to ponovo doneti željeni rezultat. Uvek mi kaže da sam rođen za ovo, da samo uradim to što znam. Kako vreme prolazi, sve manje i manje govori šta da radim na 200 metara, samo kaže da idem i da uradim najbolje što mogu.

Kakva je konkurencija na predstojećem Svetskom prvenstvu?

– Kajak je kao sport najjači u Evropi. Mađari, Nemci, Španci, malo ko dođe van Starog kontinenta. Kad je svetsko prvenstvo bude puno dobrih takmičara. Kod seniora se to primećuje mnogo više, tu su momci iz Južne Afrike, Novog Zelanda ili Australije, dok kod juniora bude retko takvog odskakanja, ali ni njih ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer nikad ne znaš kad će neko da iznenadi. U poslednje vreme, dosta mlađih vesla za starije i svi su oni sposobni za osvajanje medalja. To malo otežava, ali je i dobro zato što kalim s takmičarima iz vrha. Motivacija mi je da se borim s najboljima da bih video gde se nalazim u odnosu na njih. Želim da dostignem najviše i uvek se držim toga – ako ne sad, onda kad ću i ako sam već došao dovde, onda nema nazad.

Postoje li sportisti iz drugih sportova koji Vas posebno inspirišu?

– Sportisti su, takođe, obični ljudi. Svako ima svoj put i svako je uradio nešto neverovatno koliko god da je veliki. Za mene je najveći uzor svako ko se ne predaje, jer naći volju i raditi jednu stvar iznova i iznova, kad je teško, kad se ne mora i kad ste osvojili sve što se može osvojiti – to je najteže, ali i najveći dar koji sportisti imaju. Uvek prvo pomislim na Novaka Đokovića. Čovek ima 38 godina i ne predaje se i dalje, zna šta treba da radi, ima disciplinu i ritam, radi sve što je potrebno da pobedi.

Posvećenost, ambicija i visoko postavljeni ciljevi nisu uobičajeni za Vaše godine, budući da mladi sličnog uzrasta još uvek pronalaze put. Mislite li da se s tim rađa ili je to rezultat vaspitanja i podrške porodice?

– Verujem da sve što čovek jeste dolazi iz kuće. Kako odrastamo pravimo najbolju verziju sebe uz pomoć porodice. Ipak, svako ima i to nešto urođeno i samo je na nama da li ćemo to iskoristiti na pravi način. Ja to zovem dar od Boga, a to šta uradimo s njim je naša zahvalnost prema njemu. Sve to kakva ste osoba ne bi moglo da prođe bez toga kakvi su prvo roditelji. Najviše sam zahvalan majci Milijani na svemu, s njom provodim najviše vremena, najveći mi je uzor i prijatelj. Tata je, kao i svi obični ljudi, dosta odsutan od kuće zbog posla. Brat Marko je tu koliko može zbog obaveza, ali sad smo više jedan s drugim jer se zajedno takmičimo – zaključio je zlatni Strahinja Dragosavljević.