Fudbal – vrhunac emocija

Fudbal, onaj – ovaj izvorni koji se igra i sa kojim se ne igra, sam po sebi je metafora života, pa jednako tako i sam život postaje metafora fudbala.

Fudbal je društvena parabola, kroz koju se prelamaju i u kojoj se okupljaju ljudske fascinacije idejama i idealizmom, a najbolja potvrda ovakvog stava je u kolektivnoj opsednutosti fudbalom samim, koja kodira naše iskustvo, dajući mu smisao na mnogim nivoima.

Bez ulaženja u preduboke filozofske vode, za potrebe ovog teksta dovoljna je tvrdnja da ono što nas drži privrženim ovom svetu jeste uverenje (ma koliko ispravno) da ono što u nama budi dobre emocije ne može da nas laže; da bez obzira na slojeve simulacije i stepena razmaka od nas ka tom iskrenom originalu postoji pravilo naših razuma da pozitivna draž od toga garantuje postojanje iskrenog originala. Konkretno na planu fudbala, mi znamo da se utakmica zaista odigrava, pred našim očima, bez obzira što je kroz ekran… i to može ići nekoliko stepeni dalje, da znamo da Kaka i Ronaldo igraju pred našim očima, u video igrici, na način koje im fizičko vreme više ne dozvoljava. I ma kako bila verna ta simulacija fudbalske igre, ona nikad nije „u digitalnom oblaku“, ono što je na samom terenu.

Česte, sve učestalije kritike modernog fudbala o „preteranoj monetizaciji“, ne mogu se svesti samo na to, da se sve to desilo „odjednom“ i ne mogu se posmatrati izvan makro – ekonomskog konteksta. Što se fudbala tiče, fudbal će se i dalje igrati. I za fudbal će se navijati. 

U tekstu „Fudbal – fenomen masovnog entuzijazma”, koji je u Sportskom žurnalu objavljen 6. 10. 2023. godine, pisao sam; „ ...Fudbal – kulturni fenomen koji je širi od umetnosti, a i umetnost sama po sebi, okuplja ljude iz svih sfera života. U srcu ovog kulturnog fenomena su navijači. Fudbal prevazilazi sve društvene, političke i ekonomske barijere, jer je to sport nad sportovima, sa kojim se ljudi lako identifikuju.

Strastvenost fudbala postala je i sve više deo identiteta – smisla života mnogih navijača. Fudbal kao metafora života, ili život kao metafora fudbala svet je stvarnosti u kojoj fudbal već decenijama daje nadu, radost siromašnima i obespravljenima, od izbeglica, migranata, osoba sa invaliditetom, manjina  i drugim marginalizovanim grupama.

Fudbal je praktično uspeo da obezbedi i inkluzivnost i toleranciju, društvenu mobilnost i egalitarizam – na terenu promovišući i jedinstvo i raznolikost u nastojanju (u konačnom zbiru, za sada uspešno) da odoli destruktivnim ideologijama i savremenim – sofisticiranim metodama tehnoloških simulacija.

Kako?

Fudbal je industrija koju vode emocije. Ta emocionalnost potiče od navijača, i te emocije oblikuju ponašanje navijača. Bez te emocionalnosti i emocija fudbal bi bio samo još jedna „igra sa loptom“.

Ljudi širom sveta biraju da budu deo nečeg velikog, a većeg od fudbala za sada nema. Na stadionima širom sveta preovladava potreba za emocijom, strašću i pripadanjem. Navijačka kultura je koncept emocionalne borbe, argumenata i „rada srca“ pre svega. To se odnosi na harmoničnu strast – kako to sociolozi fudbala nazivaju, koja povezuje i navijačke grupe i navijače, i koja je ipak dominantna u odnosu na opsesivnu strast, koja zna da pređe granicu u svojoj destruktivnosti.

Prema teoriji društvenog identiteta svi stvaramo svoj identitet unutar grupe(a) kojoj pripadamo. Navijač posmatra i doživljava svoj tim kao produžetak sopstvenog identiteta, oseća snažnu psihološku vezu sa svojim timom, samopoštovanje i niži nivo usamljenosti i otuđenosti - samo je mali isečak iz opsežnog istraživanja sa Harvardske Biznis škole...“

U toj industriji koju vode emocije, na koju sam aludirao u poslednjih nekoliko tekstova, bitno je razviti svest o tome da „sintetizovanje” originalnog fudbalskog doživljaja dolazi pre svega iz interesa dalje monetizacije; takođe sam u ranijem tekstovima pisao kako je fudbal istorijski manje efikasan sport za monetizaciju u odnosu na ostale sportove. Dolaze iz interesa publike da produbljuju doživljaj fudbala van same utakmice (i naravno klubova, sponzora i konfederacija da povećaju prihode) i primeri mogu biti Paninijevi albumi, video igrice (EA FC, eFudbal, Fudbal Manadžer, Top Eleven), klupske kriptovalute, zvanične aplikacije, itd. Međutim ovo je period neprikosnovenog finansijskog rasta sporta, što podrazumeva dalje mere „sintetike” i što preti da dođe do tog stepena previše gde je publici veza sa fudbalom predaleka i stoga, slomljena.

Međutim... Činjenica je da fudbalska publika je još uvek daleko bolja u pronalaženju iskrenosti koji žele u poređenju sa korporativnom, monetizovanom iskrenošću, kao što smo videli kod neuspele “Super Lige” 2021. Postoji jedna zanimljiva ironija pri pomisli da fudbalska publika zna šta želi i prepoznaje kada to vidi, ali proces pretvaranja te želje u realnost uslovljava sve pomenute izmene tom izvornom, čak i  idealizovanom „čistom fudbalu” koji navijači priželjkuju.

Šta je pre deset godina bila rekordna suma za transfer igrača iz jednog kluba u drugi, danas se događa u više navrata svakog leta. Svaki turnir za sobom vuče sve veću gledanost i sve veće prihode, do te mere da je to postala neophodnost za uspeh. A na planu gledanja, još uvek su to dvadesetdva igrača i dva gola i jedna lopta na pravougaonom terenu. Odakle dolazi ta vrednost? Da li je fudbal toliko bolji u odnosu na fudbal pre deset, dvadeset godina? Da li je čak u jednom izuzetno opasnom paradoksu fudbal zapravo lošiji  kao rezultat neograničenih ulaganja? I u tom nekom ciničnom svetlu, gde je sad naš fudbal? Gde se nalazi ta iskrena, nezaustavljiva igra koja vlada ovim svetom?

Odgovor nas spušta nazad na zemlju. Fudbal je na terenu, u igračima, navijačima i u lopti.

I verujem da je ženski EURO, završen pre neke tri nedelje, savršen primer toga.  Sam naslov ovog teksta je prevod slogana za UEFA Evropsko prvenstvo za žene 2025. u Švajcarskoj (Summit of Emotion – Vrhunac emocija), koji povezuje švajcarski planinski pejzaž sa intenzivnim emocijama koje fudbal izaziva, a takođe ističe vrhunski status turnira u evropskom ženskom sportu. Razvitak ženskog fudbala je priča koja zahteva zasebni članak, ali dovoljno je reći da je dosta očiglednije od muškog fudbala ušao u novu eru, sa razvitkom prvih opšteprihvaćenih pa i poznatih zvezda kao što je Aitana Bonmati. Još uvek nismo osetili taj „Kejtlin Klark efekat“ koji je u prethodnoj sezoni dotična košarkašica doprinela višestrukom porastu profila i gledanosti ženske NBA, ali je brzina razvitka ženskog fudbala očigledna i vredna pohvale, pre svega jer čak i onima duboko usađenim u tradiciji fudbala pokazalo nešto nesvakidašnje, mogući odgovor trenutnoj vrtoglavici muške igre.

U brdovitoj Švajcarskoj verujem da smo videli dokaz da ono što smo nekada možda smatrali okosnicom kvalitetnog fudbala, a to je, na primer fizička superiornost, taktička inventivnost, individualna kreativnost... se u hiper-optimizovanom, pa i monetizovanom, muškom fudbalu današnjice, nekako zamaglilo. A ženski EURO je poslužio kao izuzetno jak vetar koji je tu maglu rasčistio. Videli smo da optimizacija ne doprinosi nužno evoluciji, pa ni fizička inferiornost ne oduzima od očigledne veštine i predanosti sportu... Prosto govoreći, našli smo par emocija više... da se do vrhunca ovog sporta stiže željom, voljom, pa i srećom. Emocijom, pre svega.  Cifre su samo prečice.