Kraj svih zabluda o Orlovima

BEZ KREACIJE ZBOG EKSPERIMENTISANjA

Tačno je da bi Orlovi pognute glave napustili teren i da je na teren izašao tim iz Rige, međutim, čudno je i nelogično da protiv najjačeg protivnika Andrija Živković i Ivan Ilić igraju polušpiceve. Govorio je Piksi o maloj minutaži reprezentativaca, a šansu je od starta dao Kosti Nedeljkoviću, iako je samo 60 sekundi proveo na terenu u dresu Lajpciga ove sezone. Filip Kostić se vratio u formu, dobro odigrao meč sa Letoncima i potpuno je neshvatljivo da je Veljko Birmančević dobio prednost, jer navodno može bolje da ispuni taktičke zadatke.

Čudno je da Stojković posle četiri i po godine na selektorskoj klupi često i dalje luta oko sastava. Brigu mu stvara mala minutaža pojedinih igrača u klubovima, ali je protiv Engleske sam sebi dao autogol pokušavši da eksperimentiše.

- Suludo bi bilo da smo krenuli previše ofanzivno. Nismo imali čime da zapretimo Englezima. Oni imaju strahovitu brzinu po krilima, fantastičnog napadača, koji sa lakoćom prima loptu, razigrava. Protok lopte igrača rivala bio je fantastičan. Nismo bili u stanju da pariramo takvoj ekipi, ni individualno, ni kao tim.

Orlovima je pre svega nedostajala kreacija na sredini terena. Lazar Samardžić je morao da počne utakmicu, pošto Aleksandar Katai nije izdržao duže od poluvremena ni u Rigi. Saša Lukić je nedovoljan u veznom redu, a karakteristike Nemanje Maksimovića su mnogo više defanzivne.

NAJVEĆA NEMOĆ OD UKRAJINE 2019.

Prežaljena je bila Srbija pre samo godinu dana uoči okršaja sa Španijom u prvom kolu A divizije Lige nacija. Pozivu selektora nisu se odazvali Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović, Sergej i Vanja Milinković-Savić, oprostio se Dušan Tadić. Luka Jović bio je jedini špic (ne računajući Petra Ratkova) i zbog povrede leđa bio je pod znakom pitanja. Skrpljen tim je oduševio protiv prvaka Evrope, pre svega disciplinom, borbenošću, kompaktnošću. Bio je to dokaz da se može i sa jačima, da ne postoje fudbalski vanzemaljci.

Englezi i Španci su isti nivo. Možda su Španci imali loš dan, nemojte da mislite da to može stalno da se ponavlja. Da je tako onda bismo mi bili na njihovom, a oni na našem mestu.

Iako su Piksijeve reči surova istina, kao što ni u najavi utakmice nismo smeli da se previše rukovodimo minimalnim porazom od Engleske na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, selektor, ipak, nije smeo da dozvoli poraz bez otpora. Nije isto izgubiti 0:2 i 0:5, šutnuti jednom ili više puta u okvir gola. Odgovornost je selektora pre svih kad mu se tim raspadne u duelu sa najjačim protivnikom. Izuzimajući gostovanje Ukrajini 2019. kad su Orlovi najviše platili ceh pogrešnoj taktici Mladena Krstajića, odnosno promeni formacije (prelazak na trojicu igrača u zadnjoj liniji), Srbija nijednom nije delovala toliko nemoćno kao preksinoć protiv Engleske.

NIJEDAN POZITIVAN DETALj

Gore od ubedljivog rezultata u korist protivnika je što nije bilo ničeg pozitivnog u našoj igri. Nijedan prodor, šut ka golu, dribling, sprint, tranzicija... Svega onoga što je odlikovalo Srbiju u prvoj godini Piksijevog mandata, na putu do Katara. Bila je tada i Portugalija moćna, ne kao sada kad je savladala Španiju u Ligi nacija, ali imala je igrače zvučnijih imena od naših najvećih zvezda.

Period od četiri godine je dug. Velika je razlika između našeg tima tad i sad. Bili smo u dobrom tonusu, nismo se nikome predavali – pokušao je Stojković da napravi paralelu sa 2021.

Kako kod Piksija uvek nedostaju reči samokritike, tako se nije ni očekivalo da kaže da su igru naše reprezentacije svi pročitali na Mondijalu 2022. u Kataru. Kvalifikacije za EP 2024. prošli smo isključivo zbog slabe igre i individualnog kvaliteta pre svih Dušana Tadića i Aleksandra Mitrovića. Kapiten se oprostio najviše zbog sukoba sa selektorom na kontinentalnom šampionatu u Nemačkoj, a Mitrović je bio potpuno nespreman za septembarske utakmice.

Izvukao je, ipak, Piksi pouke iz Katara i napravio takmičarski tim. Nije to bilo dovoljno ni za treće mesto na Evropskom prvenstvu, a posle ovakve blamaže pitanje je i šta će biti protiv Albanije za mesec dana. Nije blistala Srbija ni u Tirani, ni u Rigi. Albanci bi možda pobedili da Đorđe Petrović u finišu prvog poluvremena nije odbranio penal Manaju. Video je Stojković i tad da imamo mnogo problema, a bespotrebno je širio optimizam uoči duela sa Engleskom. Pokazao je naš selektor da je hrabar na rečima, ne i na delu, jer je izveo tim koji nije mogao da napadne favorita.

EUFORIJA NAS SKUPO KOŠTALA

Naravno da pesimizam ne sme da bude prisutan u rečima glavnokomandujućeg na klupi Orlova, ali je on i uoči Katara i kasnije sam stvarao euforiju, koja se najviše njemu vratila kao bumerang.

Tačno je da nemamo tim za vrh evropskog fudbala, da smo druga kategorija, što je Piksi i priznao posle pobede u baražu za A diviziju Lige nacija protiv Austrije (1:1, 2:0). Takva činjenica ne sme da podrazumeva ubedljive poraze od najjačih, ni na gostujućem, a kamoli domaćem terenu.

Dobro je da ćemo sad konačno da shvatimo da nemamo majstore kakve smo imali kad je sadašnji selektor bio igrač, da ni Mitrović ne vredi kao Savo Milošević, još manje kao Predrag Mijatović, da je Dušan Vlahović rezerva u Juventusu. Poraz od Engleske definitivan je kraj zabluda svih onih koji su verovali da možemo da dođemo blizu vrha poput Hrvata. Komšije su davno uspostavile sistem, stvaraju mnogo bolje vezne igrače od Srbije, pa i sa slabijim napadačima od naših mogu da pobede Francusku u Ligi nacija. I što pre budemo shvatili gde nam je mesto, lakše ćemo da podnosimo poraze, nećemo igrače kovati u zvezde iako to nisu.