EKSKLUZIVNO - Đukić: Spreman sam da se vratim

Miroslav Đukić! Sreli smo se u Ulcinju na Mundijalu prijateljstva. Nije se promenio. Ni stasom ni „glasom“.  I danas trenira, kad može - pliva, spreman da potrči za loptom kao nekad, britak „na jeziku“, otvoren za priču o svemu, greškama koje je možda napravio, potezima zbog kojih se ne kaje... I danas veruje u sebe i spreman je za nove izazove...

Lepo je videti vas opet...

- Pozvali su me na ovo druženje i u početku nisam imao vremena, ali, danas sam presrećan što sam ovde. Ideja je predivna, organizacija sjajna, na svakom koraku ljubaznost, ljubav, druženje, prijateljstvo. I shvatiš da smo „jedan narod“. Tokom fudbalske karijere susretao sam se sa Hrvatima, Bosancima, Slovencima i nikada nisam imao problema. Tužno je to što nam se desilo. Ne smemo da zaboravimo i da ne izvučemo pouke iz toga. Stalno postoje tenzije. Kad vidiš koliko ima ljubavi i povezanosti među nama, ne smemo da zaboravimo to što nam se desilo i da tu lekciju ne naučimo za svagda...

Da li su sportisti ti koji bi daljim akcijama mogli da zbliže narod?

- Kud ćete bolji primer od filma „Drim tim“. Oni su ostali zajedno, pobedili sve, osvojili titulu, a u državi je već bio rat. Sport uvek šalje poruku mira i prijateljstva, druženja... Kome su potrebni nemiri? Ne može nama biti bliži Španac, Francuz, Nemac, daleko su od nas... Ko ti može prvi priteći u pomoć nego Hrvat, Bosanac, Crnogorac, Slovenac...

Da li biste nešto menjali u igračkoj karijeri?

- Ne bih ništa menjao... Imao sam atipičnu fudbalsku karijeru. Sa bagera sam prešao na fudbal. Videli su me da dobro igram fudbal, pozvali u Mačvu... Imao sam 21 godinu. Do tada sam radio na bageru i igrao za lokalni klub – Železničar iz Šapca koji mi je dao posao. Mačva se pojavila i odlučio sam da pređem, onda me ovi isteraju s posla jer su mi dali posao. Otac je hteo da me ubije jer sam napustio stalni posao da bi, kako je on govorio: „ideš da šutaš loptu“! To je za njega bila zabava, neozbiljnost...

Niste napravili grešku...

- Dve godine bio sam u Mačvi, pojavio se Rad i posle dve godine otišao sam u Deportivo. Ništa ne bih menjao, totalno prirodna priča: ideš iz radničkog odela u kopačke i sam se boriš tim putem, pravio sam sebi trasu na kojoj nisam imao ni menadžera, ni bilo koga iza sebe. Danas svako dete od sedam godina ima menadžera... Ceo život – sam svoj vodič. Uvek sam verovao u svoje kvalitete. Sam se borio da napravim sebi put.

Pored talenta, u znatno većoj meri neophodan je rad?

- Jasno, morate da radite na sebi. Imao sam talenat, ali uvek sam radio na sebi da bih bio fizički spreman. Uvek sam imao individualni trening. I dok sam bio na selu, završi se utakmica, ja idem kući i dižem tegove... Radio sam uvek na svojoj fizičkoj spremi.

Imate li utisak da je vaša generacija koja je mnogo obećavala i mnogo mogla – imali ste svi ekstra inostrane karijere, ipak malo dala reprezentativnom fudbalu?

- Jasno! Ništa nismo doneli u odnosu na ono koliko smo mogli! Svi smo napravili ogromne karijere u timovima, u reprezentaciji nismo uspeli da ostvarimo ništa značajno. Mislim da je mnogo razloga za to: bili smo skup velikih individualaca, ali nismo bili ekipa.

Možda je utakmica protiv Holandije – 0:6 na EP najbolja ilustracija, kad vas je Siniša Mihajlović na zagrevanju „prebacio“ s pozicije centarhalfa na levog beka uprkos postavljenoj taktici selektora Boškova?

- Da! To je bilo tipično za nas da nismo imali organizaciju... Navešću primer PSŽ-a: pravio je tim i ciljeve preko zvezda i nikad nije uspeo da osvoji Evropu. Kad su pomerili zvezde i napravili kvalitet i rad, došli su rezultati. Nema ništa bez rada. Da biste napravili rezultat i da bi kvalitet došao do izražaja, morate da izjednačite rad i agresiju s protivnikom da bi kvalitet došao do izražaja. Ako nema toga – onda nema ništa. Mi smo bili skup velikih individualaca, ali kao tim nismo bili dobri.

Da li je onaj Partizan ličio na...

- Na drim tim! Zaista, to je bio divan Partizan! Agresija, pritisak, imaš loptu, ofanziva. Igrali smo u to vreme prijateljsku utakmicu sa Real Madridom, nismo se nigde osramotili.

Dva puta ste bili u Partizanu, iako sam vas nekada puno kritikovao, voleo bih da budete i treći put... Kakva je situacija oko vašeg povratka u srpski fudbal?

- Ja fudbal volim i volim trenerski posao, to je deo mene, ali nisam od tih koji su spremni da prihvate sve. Partizan, normalno, to je moj klub i oberučke bih ga prihvatio, ali u poslednje vreme, niko me nije kontaktirao.

Mislite li da ste pogrešili što ste prvi put otišli iz Partizana, bez obzira što ste preuzeli reprezentaciju?

- Verovatno. Verovatno je to bi bila moja greška, ali porodičan sam čovek, vezan za suprugu, decu. Ovde sam bio sam, bilo mi je teško, reprezentacija mi je bila izazov i ne možete da kažete da je greška otići u reprezentaciju. Reprezentacija mi je bila izazov, ali izdešavale su se mnoge stvari...

Mora da se konstatuje da ste pogrešili jer ste smenjeni bez odigrane utakmice, vođenje olimpijskog tima bilo je iznuđeno...

- Tako je, zaista je sve bilo nakaradno. Olimpijske igre za koje ne možete da sastavite ekipu, dolazim u komflikt s Toletom Karadžićem bezveze. Rekao sam igračima da kažu svojim klubovima da trener ne dozvoljava da bilo ko ode iz reprezentacije dok ne završimo takmičenje...

Apsurdno je to da selektor zadržava reprezentativce...

- Posle toga mi je Tole naredio da moram da pustim Fejsu jer se Žuka povredio. Ja jesam partizanovac, ali, nisam mogao da dozvolim haos jer bi onda i Zvezda tražila svog igrača, neko treći – svog...

Kako izaći iz tog haosa, šta treba da se uradi?

- Srpski fudbal mora da se menja kompletno, da se uvede mnogo novina, stvari stave na svoje mesto. Menjanje trenera... prošlo je sedam kola, a smenjeno je već nekoliko. Treba da se drže seminari i da vidimo gde ide naš fudbal. Slab nam je i trenerski deo...