Crno-belo srce šampiona

Partizan. Mnogo više od Sportskog društva – tradicija, identitet i istorija! Osam decenija postojanja i hiljade sportista, šampiona koji su obeležili jugoslovenski i srpski sport obavezuju. Neizbrisiv duh crno-belih boja, prkos i inat koje su generacije nosile, mlađe usvajale. Trend koji traje i uvek se s ponosom ističe pogotovu kad je porodica iz Humske na okupu.

Željko Tanasković, predsednik JSD Partizan i bivši kapiten odbojkaške reprezentacije, otvara vrata svoje sportske priče: o jubileju koji je više od rođendana – to je izazov za budućnost.

Podatak za poštovanje - 80 godina Partizana, šta vama znači „divan dan” i kako ga doživljavate kao predsednik društva?

- Ogroman je to jubilej i čast je biti na čelu JSD baš u ovom trenutku. Partizan je deo mog života, sportske porodice i osećam veliku odgovornost da nastavim ono što su generacije pre nas stvarale. Istovremeno obaveza i privilegija – širi osmeh Tanasković, večeras, u poznatom beogradskom hotelu, domaćin grandiozne proslave.

Kad pogledamo unazad, Partizan je bio kolevka velikana – od košarkaša, fudbalera, rukometaša, pa sve do odbojkaša i atletičara. Šta je ono što je obeležilo svih 80 godina i što je najvažnije očuvati?

- Partizan je uvek bio sinonim za talenat, disciplinu i veliko srce. Ono što nas je obeležilo jeste činjenica da su ovde stasavali šampioni, ali i ljudi s karakterom. Najvažnije je sačuvati taj duh – da sport nije samo rezultat, nego i vaspitanje i vrednosti.

Danas se često govori da sport nije isti kao nekada – manje romantike, više biznisa. Kako JSD Partizan može da sačuva „dušu” u takvim okolnostima?

- Tako što ćemo podsećati da je sport pre svega igra, strast i zajedništvo. Da, bez finansija se ne može, ali novac ne sme da bude jedini cilj. Naš zadatak je da sportistima vratimo osećaj pripadnosti i ponosa kad nose crno-beli dres.

Jubilej je i prilika da se pogleda u budućnost – gde vidite Partizan u narednih 10–20 godina?

- Vidim ga kao moderan, organizovan i stabilan sistem, ali i dalje kao kolevku šampiona. Želimo da kroz omladinske pogone damo šansu deci da se razvijaju, pritom, da Partizan ostane simbol vrhunskog sporta u Srbiji i Evropi.

Fudbal i košarka su najvidljiviji, ali Partizan čini 33 kluba. Da li ste zadovoljni koliko javnost zna za ostale sportove i koliko oni dobijaju pažnje?

- Nisam zadovoljan! Ostali klubovi zaslužuju mnogo veću pažnju jer postižu sjajne rezultate, a ostaju u senci fudbala i košarke. Naš zadatak je da im damo vidljivost i da pokažemo javnosti da je Partizan mnogo više od dva sporta.

Koliko je teško obezbediti finansijsku stabilnost za sve sekcije: da li je država dovoljno prepoznala značaj JSD Partizan?

- Nije lako, jer 33 kluba znači i 33 različitih potreba. Država pomaže, ali verujem da značaj Partizana mora biti prepoznat još snažnije, pre svega od sponzora. Ovo društvo je nacionalno blago i zaslužuje stabilnu podršku da bi moglo da neguje talente.

Sportski duh Partizana uvek je bio i malo buntovan, crno-beli prkos. Da li i danas osećate tu energiju kod sportista i navijača?

- Naravno! Taj prkos i borbeni duh deo su našeg identiteta. Bez toga Partizan ne bi bio - Partizan. Vidim ga i u našim mladim sportistima i u publici – to je ona iskra koja se prenosi generacijama.

Kao bivši odbojkaš i kapiten reprezentacije, koliko vam znači što je odbojka u Partizanu ponovo na zdravim nogama?

- Mnogo. To je i emotivno pitanje za mene. Partizan me izgradio kao sportistu i čoveka i srećan sam što odbojka opet diše punim plućima. To je za mene lična satisfakcija.

Ako biste morali da izaberete – koja bi bila najveća pobeda Partizana u poslednjih 80 godina, ne samo na terenu, već i van njega?

- Najveća pobeda je to što je Partizan opstao i rastao svih ovih decenija, uprkos svim izazovima i promenama vremena. Pobedili smo zaborav, ostali simbol i brend koji svi prepoznaju.

Često ističete da su „svi Partizanovi sportisti ista porodica”. Kad biste pravili zajedničku „kućnu slavu” svih sekcija, ko bi bio glavni domaćin, a ko najbolji zabavljač?

- Domaćini bi morali da budu fudbaleri i košarkaši, jer su oni najbrojniji i najglasniji, a za zabavljača – tu je konkurencija jaka! Verujem da bi veselje najbolje vodili naši vaterpolisti, rukometaši i odbojkaši. Uvek su imali duha za takve prilike.

Kad pogledate druge klubove, Crvenu zvezdu pre svega, da li postoji rivalitet i na nivou sportskog društva, ili se on oseća samo u fudbalu i košarci?

- Rivalitet postoji svuda, ali je zdrav i podsticajan. Zvezda nas tera da budemo bolji, mi njih, takođe. Važno je da to rivalstvo ostane sportsko, jer ono podiže nivo celog našeg sporta.

Da ponovo možete da obučete dres, u kojoj utakmici ili protiv koga biste voleli još jednom da zaigrate?

- Bez dileme – protiv Italije 1998. finale Svetskog prvenstva u Japanu. To je bila utakmica koja se pamti ceo život. Ponovio bih je sa istim žarom, jer takvi trenuci ostaju večni i, naravno, da ovaj put pobedimo – u Partizan, dom najboljih sportista, utkao je i reprezentativnu notu Željko Tanasković.