Mandić - u Partizanu ne znači samo prezime, već simbol tradicije, upornosti i ljubavi prema crno-beloj boji. Kad je Moma Mandić krajem devedesetih godina preuzeo vođenje kluba, doneo je sa sobom strast, viziju i odlučnost kakve su Partizanu bile potrebne u jednom od najtežih perioda. Upravo tada, zahvaljujući njegovoj energiji i posvećenosti, crno-beli rukometni kolektiv doživeo je najsvetlije trenutke, a Moma će zauvek ostati upamćen kao najuspešniji predsednik u istoriji kluba.
Danas, decenijama kasnije, tu istu baklju nosi sa sinom Vladimirom, nekadašnjim reprezentativcem našem zemlje koji sad ne vodi samo klub, već nastavlja očev san, čuva tradiciju i dokazuje da je Partizan za porodicu Mandić više od sporta. To je nasleđe koje se ne prenosi samo rečima, već i delima, od generacije do generacije.
Priča o ocu i sinu Mandić mnogo je više od hronike uspeha u sportu. To je priča o porodici koja je svoje srce utkala u klub, o vrednostima koje nadživljavaju vreme i o ljubavi koja se meri pobedama, ali i istrajnošću da se ide napred, bez obzira na okolnosti.
– Sve je počelo 1997. godine kad smo zajedno stigli u Partizan. Vladimir je počeo da igra rukomet u Crvenoj zvezdi, ali je brzo shvatio da ne može. Mene je pozvao Dražen Praja Dalipagić da pomognem Partizanu koji se posle bolesti Dragana Rankovića nalazio u teškoj situaciji – priseća se prvih dana u Humskoj, Moma Mandić.
Vladimir se nadovezao:
– Dok smo živeli u Sarajevu trenirao sam džudo u Želji, a tata je bio jedan od najuspešnijih u ovom sportu, bio drugi u Evropi i poseduje sedmi stepen što malo ko ima. Kasnije smo se preselili u Beograd i tu sam zavoleo rukomet, a kako je tata bio u Partizanu, koji je naša velika porodična ljubav, došao sam za njim.
Crno-beli su tada bili na veštačkom disanju, a onda je usledila injekcija porodice Mandić.
– Situacija je bila veoma loša, imali smo dugove i jedva preživljavali. Međutim, imao sam tada banku i dobar biznis, odlučio sam da pomognem klubu i ulagao dosta velika sredstva. Naravno, ulagao sam i u svog sina i želeo da pomognem svima koliko god mogu – rekao je Moma.
Uspeh crno-belih je počeo vrtoglavo da raste.
– Za sedam godina, koliko sam bio predsednik kluba, osvojili smo tri titule prvaka Jugoslavije, dva nacionalna Kupa i bili konkurencija jednom Lovćenu koji je bio državni projekat Crne Gore, Sintelona, Crvene zvezde, Metaloplastike i Železničara. I mogu ponosno da kažem da za tih sedam godina Zvezda nikada nije pobedila Partizan! Uz sve to, dva puta smo igrali polufinale Kupa kupova, što je zaista bio ogroman uspeh – objasnio je Moma.
Vladimir je kasnije dve godine zaredom predvodio Partizan u Ligi šampiona, istorijskom plasmanu.
– Bilo je lepo, sećam se rado tih dana i pamtim sve uspehe mog crno-belog tima. Zaista mi je Partizan doneo nebrojano sreće u životu.
Vladimire, da li ste nekada osećali pritisak što se Vaša greške računala uvek duplo zbog oca?
– Takav smo narod, retko praštamo uspeh, uvek su mi „prikačili“ da sam tatin sin... Ali dobro, mene te priče nikada nisu doticale, nije mi smetalo šta se priče, ja sam bio uvek skoncentrisan na sebe i trening, radio sam mnogo, trenirao jer mi je rukomet bio smisao života. Počeo sam kasno sa ovim sportom, a uporedo sam išao i na vaterpolo, pa je sve to bilo prilično teško. Bio sam mlad, ali nikada nisam osećao neki veliki teret.
Moma se nadovezao na Vladinu priču:
– Tata je mogao sve, ali nikada da postigne golove umesto njega. Vladimir je svoje govorio na terenu i tako na najbolji način odgovarao na sve kritike.
– Imao sam olakšavajuću okolnost da ne živim od rukometa, pa sam sebi mogao da priuštim najbolje oporavke, ishranu i pristupu. Tako da me ništa nije doticalo. Došao sam tako i do reprezentacije, zahvaljujući svojim trudom i radom.
Vaša karijera je rasla velikom brzinom, za svega nekoliko godina dostigli ste vrhunac i osetili slast Svetskog prvenstva, a onda su usledili udarci?
– Kad sam imao 23 godine moja porodica je imala velike probleme koji su uticali na mene, igru, fokus... Bio sam mlad, sportista, momak željan rukometa i uspeha, nisam znao šta se dešava u svetu oko mene...
Otac Moma je nastavio:
– Bio je rat, bio sam ministar policije i pravosuđa u Republici Srpskoj i imao sam problema sa Hagom, optuživali su me da sam skrivao haške optuženike, da sam glavni čovek koji skriva Radovana Karadžića...
Vlada je dodao:
– Velika je to hajka bila na moju porodicu, nisam mogao da budem imun, uticalo je i na moju igru, koncentraciju, veliki su to ožiljci tada za mladog sportistu. Odlučio sam da odem u Španiju, potpisao ugovor na tri godine sa Alteom, ali već posle prve sezone su usledili novi udarci. Iako je to bila moja najlepša godina u rukometu, morao sam sporazumno da raskinem ugovor i vratim se kući, jer su mi uhapsili oca... Nažalost, prekinuo sam da igram rukomet sa svega 25 godina kad sam bio najbolji, kad je trebalo da pružim najviše i sazrim kao igrač.
Vratili ste se kući, usledila je pauza, a onda i povratak na teren?
–Tri, četiri godine nisam igrao, potom sam za svoju dušu odlučio da obučem dres Vojvodine, a onda i da stavim definitivno tačku u svom Partizanu. Tada sam uzeo tri titule i igrao Ligu šampiona sa voljenim klubom, za svoju dušu.
Momo, da li Vama bilo teško da vodite klub u kom igra Vaš sin?
– Nije. To mi je bio i motiv, iskren da budem, draže mi je bilo da mi je dete u sportu, a ne na ulici. Ne znam rukomet, ne razumem se mnogo, ali sam mnogo naučio gledajući Vladimira i Partizan.
Da li su Vas, Vlado, kritike i sve što se dešavalo, ojačale?
–Apsolutno! Čitav moj razvoj životni je bio borba. Prvo rat u Bosni, dolazak u Beograd, odvajanje od oca, pa sport i razvoj, potom sva osporavanja mene kao igrača, kasnije i hapšenje Mome... Sve je to mene ojačalo dosta, brzo sam odrastao i naučio šta je borba.
Izborili ste se sada i za bolje dane crno-belih?
– Nama su rukomet i Partizan porodična stvar, kućno vaspitanje i verujte mi nisam mogao više da gledam da moj klub bude neki prosečan u ligi i da se zadovolji šestim mestom. Želim da Partizan bude prvi i najbolji! Lepo je sad gledati sina Petra kako igra u ovom klubu, iako sam ja želeo da ode na košarku, on se zaljubio u ovaj sport i mislim da ima dobre predispozicije, ali će sam odlučiti šta želi.
Možda jednog dana bude predsednik Partizana?
–Nije to nemoguće – zaključio je Vlada Mandić.
– Prvo dedu da vodi na jednu svoju utakmicu dok bude igrao za Barselonu, to je naš dogovor – rekao je na kraju Moma Mandić.
PEČE PORAZ OD SIUDAD REALA
Koji poraz je bio najbolniji?
–Polufinale Kupa kupova protiv Siudad Reala. U Beogradu smo pobedili golom, otišli na revanš, imali sve u svojim rukama i kontru za pobedu i plasman u finale, ali je Vujadinović promašio, Španci su dali na drugoj strani gol... Svi snovi su nestali, a ja i dan danas pamtim taj njegov promašaj. U finalu bi nas sačekao Flensburg koji je baš tada izgubio sponzora, raspao se klub, otišlo je šest, sedam igrača i siguran sam da bismo ih pobedili. Real ih je kasnije pobedio u finalu sa petnaest golova.
NAJDRAŽA POBEDA NA CETINjU
Koja Vam je najdraža pobeda Partizana?
–Trijumf na Cetinju! – rekli su uglas Moma i Vlada. – To je bilo nezaboravno, najlepši trenuci u karijerama. Osvajanje te titule je nešto najdragocenije što pamtimo.
Moma je nastavio:
–Cetinje je uvek bilo pojam srpska, a mi smo doživeli nešto neverovatno, takvu mržnju nikada nisam video, prema klubu, Srbima... Sećam se da Vladimir nije mogao da veruje šta se dešava i zašto je to tako. Tako da je ta pobeda bila nešto najslađe.
OBRAZOVANjE NAJVAŽNIJE
Pored intezivnih treninga, rukometa, posvećenog rada, Vladimir Mandić je uspeo da završi i Pravni fakultet.
–Bilo je teško, ali sam nekako uspevao sve da postignem. Završio sam državni Pravni fakultet i ponosan sam što sam uspeo da spojim sve. Nije bilo lako, mnogo je odricanja, ali je pored sporta i obrazovanje veoma bitno, pa tako i danas vaspitavam svoju decu – rekao je Vlada.
VELIKA POMOĆ DRŽAVE I PREDSEDNIKA VUČIĆA
Koliko je teško danas voditi klub?
–Iskreno, mi Partizan doživljavamo kao porodicu. Pored nas tu su još Dane Šijan, Miljan Žugić, Ljuba Jovanović i mi smo zajedno odlučili da pomognemo našem klubu i da ga vratimo na stare staze. Moram da kažem da imamo ogromnu pomoć države i predsednika Aleksandra Vučića, kao i sponzore poput Poštanske štedionice, Telekoma i Dunav osiguranja. Bez toga i predsednika Vučića sigurno ne bismo mogli da napravimo veći rezultat – rekao je Vlada.
LIGA EVROPE VELIKI
Za samo dve godine napravili ste veliki uspeh?
– Osvojili smo dva trofeja, vratili dugove, igrače, reprezentativce i obezbedili plasman u Ligu Evrope. To je zaista ogroman uspeh, jer izbaciti Čehe nije bilo lako, a sada smo u samom vrhu i kremu evropskog rukometa. Otac i ja smo uvek bili ambiciozni, niti smo se zadovoljavali prosekom, a tako je i sad, zato sledeće sezone želimo da igramo Ligu šampiona! Napadamo ove sezone sve domaće trofeje.
VLADA SE TEŠKO BUDI
Da li se sećate neke anegdote?
–Uglavnom se vezuju za moja jutra jer je poznato da se baš teško budim i potrebno mi je dosta vremena da „progledam“. Sećam se jednom na jutarnjem treningu da sam šutirao na gol i pogodio loptom u glavu trenera Zorana Kurteša. Bio je ljut nekoliko dana jer je mislio da sam ga namerno gađao – kroz smeh priča Vlada.
Moma Mandić se nadovezao još jednom anegdote.
– Partizan je bio srpska Barselona. Imali smo svoj autobus, klupska odela, trenerke, sve po uzoru na najveće klubove. I jednom krećemo na put, ispred hotela Mladost se okupila čitava ekipa, samo mog sina Vladimira nigde nema. Ja sam predsednik, postavio kodekse, tražio da svi poštuju pravilnik, a moj Vlada dolazi poslednji, kasni uveliko i jedini u majici druge boje! Mokar sam bio od nervoze, nisam znao šta ću, ali me onda Peđa Peruničić smirio, pa je kasnije dobio kritiku.
SJAJNA SARADNjA SA GROBARIMA
Vratili ste publiku na rukomet?
–Imam sjajan odnos sa navijačima Partizana, odličnu saradnju i hvala im za svu podršku koju nam pružaju. Prelepo je videti ih na svim utakmicama i mnogo su nam pomogli u osvajanju titule, pehara i pozivam ih na svaku utakmicu, neka budu naš osmi igrač.
21 GOL postigao je Vladimir Mandić na jednoj utakmici, na golu je bio tada reprezentativac Nenad Damnjanoviću
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
