Partizan – Steaua: duel balkanskih divova, za fantastičnu sliku emitovanu u svet, spektakl na Topčiderskom brdu, skoro ni igla nije imala gde da padne!
Atmosfera „da i Brazilci pozavide”, koreografijom „da zastane dah” i navijanjem za sliven strah u kosti istočnim susedima, dobrodošli u crno-beli pakao!
– Cigani, cigani – zagrmelo je sa juga kao doček golmanima rumunske Zvezde.
Praznik. Fešta. Veliki dan. Sijaset najfinijih emocija skupljenih u poklič 34 minuta uoči početka meča za pamćenje, u trenu kada je kapiten Stefan Babović izveo drugove na teren:
– Hoćemo pobedu!
Jasna poruka Grobara, uprkos 1:1 u Bukureštu (našem šampionu odgovaralo i 0:0 u revanšu), kao deo sna: Partizan, posle pet godina, ponovo u Ligi šampiona, baš kao 2003. i 2010.
– Dobro veče, prijatelji fudbala. Dobrodošli na stadion Partizana... – glas legendarnog spikera Ljube Perića, kao uvod u predstavljanje timova, ovacije crno-belim momcima, uz podignute ruke i gromoglasno pozdravljanje.
Deset minuta pre početka - prazno igralište u Humskoj (ekipe na poslednjem dogovoru u svlačionici), uključene jedino prskalice sa vodom i usijanje mereno decibelima sa razglasa:
– Mi volimo, mi bodrimo, samo jedan klub na svetu celom i pevamo – samo napred Partizan!
I onda, ono čuveno, na košarci u Pioniru mnogo puta elaborirano, prilikom izlaska igrača iz tunela:
– Da volim crno-bele...
Podignuti šalovi, crno-beli najloni, ogromni „šetači” sa slikama uzdanica: Andrije Živkovića, Saše Ilića, Božinova..., natpis Partizan lavljeg srca i transparent: Ponosni na grb u srcu što stoji, juriš u slavu naši heroji!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
