Povreda pretrpljena 2005. skokom u vodu promenila je život Aleksandru Radoviću. Fudbal je u trenutku postao prošlost. Budućnost nije mogao da predvidi, pa ju je sam stvorio. Dosegao je Sveti gral sporta, medalje u dva sporta, evropska i svetska u stonom tenisu i atletici.
- Povreda mi je promenila život, ali nisam dozvolio da mi slomi sportski duh - kaže Aleksandar Radović: - Otac mi je usadio borbenost, na sličan način Tražio sam sport kojim bih mogao da se bavim. Prijatelj mi je predložio stoni tenis i odjednom su se, te 2008. otvorili novi vidici.
- Medalje sa evropskih prvenstava 2013. i 2015. nisu bile dovoljne da vas zadrže u stonom tenisu?
- Živim na Zlatiboru, a najbolji klub za para stoni tenis je u Novom Sadu. Provodio sam tamo sedam do deset dana, pa se vraćao kući. Bliži klub je u Čačku, međutim, u to vreme je rađen auto-put i odlazak i povratak trajali su po više sati. Postalo je previše naporno i počeo sam da razmišljam o promeni sporta.
- Zašto atletika i bacanje čunja?
- Izbor nije bio veliki. Želeo sam sport zbog koga porodica neće, ili bolje da kažem, manje će da trpi. Upoznao sam se sa trenerom Ivanom Zuber i tako sam postao paraatletičar.
- „Zlato“ osvojeno na Svetskom prvenstvu u Indiji opravdavaju izbor...
- Kao i u svakom sportu vidljive su medalje. Ono što prethodi znaju samo članovi porodice i najbliži prijatelji, a u parasportu je to još više izraženo. Odricanja su velika, a podrška najbližih još veća. Zahvalan sam što to imam.
- Postoji li sistemska podrška?
- Od 2011. parasportisti su izjednačeni sa regularnim sportistima. Imamo jednake nagrade i to mnogo znači, međutim, to dolazi na kraju. Put do medalje je težak svakom sportisti, a još teži onima koji imaju fizička ograničenja. Opština Čajetina je imala razumevanje za sve probleme i mnogo je učinila da osobama sa invaliditetom, ne samo sportistima, učini dostupnim sve što je potrebno.
- Vi ste našli i lični angažman kao predsednik Udružeanja inkluzije osoba sa invalitidetom Zlatibor...
- Udruženje je osnovano 2013. Od tada je mnogo učinjeno da sve javne instutucije u Čajetini i na Zlatiboru postanu dostupne osobama sa invaliditetom, pa smo sve više pristupačniji i turistima. Postao sam instruktor skijanja, a često gostujem u školama i trudim se da među decom podignem svest o inkluziji.
- Može li Zlatibor da postane i cenar para-sporta?
- Možde, ali pre toga moramo da privučemo što više osoba sa invaliditetom sportu. Želimo da ih motivišemo da izađu iz soba, da podignu glavu i ne dozvole da im promena slomi. Često je najveći problem u glavi.
- Mnogo puta ste dokazali da je vaša volja nesalomiva. Šta je sledeće u planu?
- Videćemo. Napraviću plan sa trenerom. Sledeće godine je Evropsko prvenstvo, pa isto i 2027. Lično, krajnji cilj su Paraolimpijske igre 2028. u Los Anđelesu. Jedino mi ta medalja nedostaje.
- A potom novi krug do 2032?
- Teško je reći. Treba znati kada stati. Deca rastu, voleo bih da provodim više vremena s porodicom. Za sada da se zadržimo na Los Anđelesu.
TRENERE MORA DA PRAVI SISTEM
Paraolimpijski komitet Srbije je za prioritetan zadatak postavio omasovljenje stručnog kadra. Lični zadatak sebi je zadala i Ivana Zuber. Diplomirani defektolog somatoped napustila je posao u državnoj ustanovi i kao operativni trener atletike dovela Aleksandra Radovića do zlatne medalje na Svetskom prvenstvu paraatletičara.
- Postoji radni plan Paraolimpijskog komiteta Srbije da napravimo tim koji će pokušati da omasovi trenerski kadar u parasportu. Na DIF-u u Beogradu i u Novom Sadu ne postoje posebni smerovi za trenere u parasportu i to nam je veliki problem. Neophodno je da se nešto uradi.
Neobično je što je Zuber prvi kontakt sa sportom imala u paraatletici.
- Moj slučaj je poseban. Kao defektolog sam radila u socijalnoj zaštiti. Završila sam kurs za rad sa kvadriplegičarima i prihvatam da radim samo u toj oblasti. Ne bih se usudila da promenim disciplinu. Kad je rad sa Aleksandrom počeo da donosi prve sportske rezultate, napustila sam posao u socijalnoj zaštiti i potpuno se posvetila sportu.
Sve što je u profesiji znala o problemima osoba sa invaliditetom u sportu je podignuto na viši nivo.
- Potpuno sam promenila pogleda na život i sam život. Mene više ništa ne boli! Nemam pravo da me nešto boli pa da ne mogu da ustenem iz kreveta jer znam šta sportisti moraju da urade da bi došli na trening. Medalja je već razlog za veliku žurku, na svu sreću u poslednje vreme imamamo česti razloga da slavimo.
Priča se, ipak, vraća na početak.
- Razumem da bi svi voleli da dobiju „gotovog“ sportistu, ali znamo da to nije moguće. Rad u parasportu je specifičan. Uz jednog sportistu potreban je ceo tim specijalizovano osposobljenih ljudi. Ustanoviti i lečiti povredu čoveka koji ne može da kaže šta ga i gde boli je težak i zahtevan proces. Imati psihologa ili nutricionistu je na nivou nezamislivog.
Zuber veruje da uspesi parasportista mogu da podignu svest o inkluziji.
- Najgora situacija je u Beogradu. Osobe u kolicima jedva mogu da se kreću kroz grad. Teretane su često u podrumima ili na višim spratovima bez lifotova prilagođenim osobama sa invaliditetom. U drugim, manjim gradovima, situacija je bolja. Užice je mnogo popravilo uslove, što se kaže „od A do Š“ sve je sređeno. Nama je hotel Olimpik maksimalno pomogao, dobili smo teretanu na korišćenje i dozvolu da sve što nam je potrebno prilagodimo po našim potrebama. Koliko je to velika pomoć vidi se po medaljama.
Zuber kaže da okolnosti rada onemogućavaju omasovljenje parasporta i dugoročne plaonove, ali sve to ne uskrajuće rezultate.
- Nije sve do uslova, više je do ljudi. Srbija na veliko takmičenje pošalje pet sportista, troje donesu medalje. Hrvatska, sa neuporedivo većim budžetom za parasport, pošalje 15 sportista, dvoje donesu medalje. Priča o talentovanosti za sport i karakteru važi i među parasportistima.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
