Postoje priče koje se ne zaboravljaju - prevazilaze granice sporta i postaju svedočanstva o ljudskoj snazi, veri i istrajnosti. Jedna od njih je Gordane Petković – žene koja je pokazala da snovi nemaju rok trajanja. U 34. godini mnogi sportisti već razmišljaju o kraju karijere, a dokazani golman je prvi put u pobedi nad Litvanijom u sklopu kvalifikacija za EP obukla dres seniorske reprezentacije Srbije i stala među stative kao simbol borbe, ponosa i nade.
Međutim, priča o Gordani nije samo još jedna bajka sa srećnim krajem - uvek nasmejana žena prošla je put kakav se retko viđa, doslovno od ivice života do samog vrha.
Pre samo tri godine karijera, pa i život, visili su o koncu posle teške saobraćajne nesreće u kojoj je jedva preživela. Iako je većina mislila da će biti potrebno čudo se vrati na gol, Gordana je pokazala da ona postoje – samo ako veruješ, boriš se i nikada ne odustaješ. Danas, posle svega, stoji među stativama s grbom Srbije na grudima, kao simbol upornosti, vere i neuništivog sportskog duha.
- Uvek kažem da ono što ne ubije, ojača čoveka, tako i mene. Nije važno koliko puta padnemo, već koliko pronađemo snagu da ustanemo i verujemo da nikad nije kasno za novi početak – kaže na početku razgovora Gordana Petković.
Pre nepune tri godine doživeli ste saobraćajnu nesreću posle koje ste jedva ostali živi?
- Bio je to veoma težak period, najviše na psihičkom planu, mislila sam da se nikada neću oporaviti. Bila sam skroz izlomljena, ali bar živa, dok je moja prijateljica na mestu poginula...
Šta se dogodilo tog septembar 2022?
- S Marijom Pavlović vraćala sam se sa treninga i jedan dečko nas je udario na autoputu kolima otpozadi. Od siline udarca ispala sam iz automobila i jedva preživela, dok je Marija nastradala. Znala sam da ću zalečiti fizičke povrede jednog dana, ali ostale rane će ostati zauvek.
Ali, uspeli ste?
- Naučila sam da izađem jača posle svakog udarca. Posle dužeg vremena i perioda oporavka vratila sam se na teren, ali u tom trenutku nisam znala da ruka nije dobro zarasla. Usledio je novi šok, lekari su mi rekli da je operacija neizbežna i morala sam pod nož. Stavili su mi pločice, šrafove, skraćivali kost… Taman sam se psihički malo oporavila, provodila dosta vremena sa ekipom, počela da se vraćam u život, a onda sam morala sve iz početka. Kad sam se vratila na teren, te sezone bila sam najbolja igračica Superlige.
Da li ste nekada razmišljali da odustanete?
- Nikad! Rukomet mi je kroz život bio kao štit, jer sve ovo nije jedino što mi se desilo. Kad sam bila mala, moja porodica je 1995. izbegla u Oluji u Srbiju, tata je tad ostao invalid, tako da je meni rukomet uvek bio sigurna zona.
I sad, tri godine od saobraćajne nesreće, ispunili ste životni san i obukli dres reprezentacije. Reklo bi se debi iz snova?
- Ne znam šta da kažem, kako da reagujem osim što sam neizmerno zahvalna na ukazanoj prilici. Uvek razmišljam o utakmici, sebi, ishodu, fokusirana sam na rivala koji me čeka. Radila sam na tome da nemam tremu, značila mi je i podrška saigračica, stručnog štaba. Recimo, pred utakmicu mi je prišla Andrea Lekić i rekla „Uživaj u onome što radiš” i poslušala sam njen savet.
Kad vam je Katarina Tomašević kazala da ulazite u igru, šta ste pomislili?
- Želela sam da opravdam njeno, ali i poverenje čitavog tima. Očekivala sam da ću ući u igru u nekom trenutku i znala sam da moram da budem na nivou. Nisam smela da izneverim ni sebe, ni Katarinu, ni tim.
Kako ste se osećali kad je stigao poziv za reprezentaciju?
- Šokirano! Emocije su bile jake i pomešane. Uvek sam se nadala i verovala da će taj poziv doći, ali me nekako uvek zaobilazio. Vremenom sam malo izgubila nadu, ali nisam odustajala i na kraju se isplatilo.
NAJLEPŠI DANI KARIJERE
Da li je ovo jedan od lepših perioda u vašoj karijeri?
- Možda i najlepši! Čitav život sam se trudila, borila, u našoj ligi uvek bila na visini zadatka, ali taj poziv nikad nije dolazio. Sad sam tu i želim u svakom trenutku da uživam sa ovim divnim devojkama u najdražem dresu.
DEBITANT U 34. - DODATNI TERET
Da li je činjenica što ste debitant u 34. godini dodatno pojačala teret na plećima?
- U jednu ruku jeste, znam da su ljudi možda više gledali u mene nego u druge i čekali šta će da vide. Mada, možda sam među najstarijima u timu, ali su one duže u reprezentaciji, pa se osećam mlado. Imam dosta iskustva u ligi, reprezentacija je nešto drugo.
UŽIVANjE SA KAĆOM TOMAŠEVIĆ
Kakva je saradnja s Katarinom Tomašević?
– Sjajna! Presrećna sam i zadovoljna, lepo radimo i uživam. Katarina ima bogato iskustvo i ume da ga prenese, a na sve to treninzi su odlični, zanimljivi, vežbe zaista sjajne. Mnogo komunicira s golmanima, obraća pažnju na detalje, tako da je zaista ovo sve uživanje.
ANDREA MNOGO ZNAČI TIMU
Iako ste prvi put u timu, niste imali problem da se uklopite?
- Devojke su me super prihvatile, atmosfera je odlična, stručni štab sjajan i zaista je uživanje biti deo ovog tima. Andreino prisustvo mnogo znači, iako nije u sastavu i na terenu, deo je nas i njena energija nam svima uliva veliku dozu poverenja. Do juče sam je gledala na televiziji, sad sam tu sa njom, kao i sa Kaćom, Sanjom... Prvi put prolazim kroz sve ovo i uživam.
KĆERKA SARA NAJVEĆA PODRŠKA
Najveća sreća za Gordanu Petković svakako je kćerka Sara:
- Kćerka je moj život i velika podrška u životu. Ima devet godina i dok njena generacija sedi pored računara, Sara je odlučila da krene mojim stopama i trenira rukomet. To me veoma raduje, ona je moja najveća motivacija u životu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
