„Junifaj Liga šampiona” novo odelo podele, ili još jedna pobeda evropskog fudbala

Neočekivano objavljivanje Evropske Super Lige aprila 2021. i reakcija fudbalskog sveta koja ju je burno odbila, opstaje kao jedna od najvećih fudbalskih vesti decenije. Pokušaj čak dvanaest vodećih evropskih klubova da se odvoji od ustanovljenog fudbalskog poretka pod čvrstom kontrolom UEFA i FIFA je gotovo univerzalno proglašena  kao pohlepni pokušaj monopolizacije njihovog tad trenutnog statusa. Brza i žustra reakcija vodećih liga, FIFA i njenih konfederacija, a pre svega predsednika UEFA, Aleksandra Čeferina je znatno doprinela učvršćivanju ovog narativa i potpune delegetimizacije Evropske Super Lige kao moguća alternativa ustanovljenim međunarodnim klupskim takmičenjima.

“…Fudbal se menja. A neki to ne razumeju. Vide samo promene na bankovnim računima” - rekao je Čeferin tada.

Takođe je u istom obraćanju rekao:

„Neki misle da, kako bismo uspeli, moramo da kopiramo drugi model, ali postoji razlog zbog kojeg je evropski fudbal najpopularniji. Baš taj što je zasnovan na jasnom modelu koji je odoleo zubu vremena...” 

Prošlo je četiri i po godine od ovog neuspelog „fudbalskog udara”. Za to vreme, vodeće evropske lige su sprovele nekoliko mera i amandmana putem klupskih i vlasničkih ugovora kako bi sprečili odmetanje klubova u treće lige i turnire van krovnih saveza i fudbalske konfederacije . UEFA i FIFA su samo još dodatno učvrstile svoju kontrolu nad međunarodnim turnirima i formatom kroz koji se isti sprovode. Koliko je i da li je uopšte dopustivo da „de jure“ regulatorno telo, kao što su FIFA i UEFA imaju toliku kontrolu (vredi spomenuti i ekonomsku) nad klubovima i turnirima da mogu da rigidno  sankcionišu bilo koga ko ne igra isključivo kako im nalažu? Naravno, vredi spomenuti i za sada još uvek diskretne posledice letnjeg Klupskog svetskog prvenstva koji je dodatno uzdrmao ravnotežu fudbalskog sveta.

UEFA se suočava sa novim izazovom za svoju evropsku dominaciju sa nedavno najavljenom Ujedinjenom ligom, novom varijacijom na neuspelo odvajanje od Super lige. Da li bi ovo moglo da uspe? Od ozloglašenog fijaska sa otcepljenjem Super lige 2021. godine, tenzije između UEFA i elitnih evropskih klubova tinjale su ispod površine. Ali sada, nakon sedam rundi diskretnih sastanaka, (na relaciji UEFA – A22)  od kojih su se neki održali čak i u samom sedištu UEFA, obe strane se konačno približavaju kompromisu. Cilj? Renovirano ili inovirano evropsko takmičenje koje će UEFA zadržati kontrolu, zadovoljiti finansijske ambicije velikih klubova i sprečiti ponovnu pojavu nelegalne Super lige. Nazovimo ovaj predlog  novim „super” formatom Lige šampiona, jer prema predlogu, Liga šampiona bi ostala pod imenom, ali sa smelim novim izgledom. Trenutna struktura od 36 timova bi ostala, ali bi bila podeljena u dve odvojene grupe od po 18 klubova. Prvih 18 klubova, rangiranih prema UEFA koeficijentima suočilo bi se u osam upečatljivih utakmica prve faze protiv drugih „teškaša“. U međuvremenu, lošije rangiranih 18 klubova, od 19. do 36. mesta, odigralo bi svojih osam utakmica, mešavinu takmičarskih, ravnopravnih susreta određenih žrebom. Kvalifikacije za turnir bi se i dalje ostvarivale na osnovu rezultata u domaćim ligama, čime bi se nacionalna takmičenja održala relevantnim.

Besplatni striming servis, nazvan UNIFY,  nudio bi i opcije sa reklamama i premijum opcije, nudeći globalni pristup svakoj utakmici uz niske troškove gledanja. Smatra se modernim pristupom koji je prvenstveno usmeren na navijače i koji bi mogao da „unapredi“ emitovanje fudbalskih utakmica, donoseći veće prihode i širi doseg od postojećih TV ugovora. Nešto slično DAZN-ovom modelu prenošenja Klupskog svetskog prvenstva ovog leta, Junifaj bi dopustio gledaocima da besplatno, na bilo kom pametnom uređaju, gledaju sve utakmice planirane Lige šampiona.. Držeći pristrasnosti po strani, postoji nešto privlačno u ideji Junifaj i pogodnostima koji nudi. Individualno podesivo gledalačko iskustvo, sa izborom kamera, statistika, mapa, itd. se zaista čini kao budućnost (ili čak neminovnost) praćenja fudbalskog sadržaja. Ali otpornost na ovu alternativu je očigledna, da čak iako živimo u “post-televizijskom svetu“ (stope gledanja TV-a strmoglavo padaju širom sveta, a naročito među mlađim generacijama), fudbal je opstao kao jedan od retkih programa koji se još uvek konzumira većinski putem televizije, u grupama, a ne pojedinačno na sopstvenom uređaju. 

Odgovor na pitanje zašto, možda leži u tome da je fudbal više od programa koji se bindžuje ili premotava. To je multigeneracijsko, zajedničko i spontano iskustvo koje stoji na višedecenijskim stubovima i pruža retku stabilnost u vremenu burnih promena i previranja. Iako viđamo česte promene na licu fudbala, činjenica je da je igra ostala u svojoj biti nepromenjena više od 150 godina. To mnogima služi ne kao prepreka, već kao uteha: da uprkos obećanju individualno skrojenog iskustva postoji neka univerzalna istina koja se može deliti sa bližnjima gde god se nalazi stadion ili gde god se nalazi televizor. To se čini i te kako više posebnim od individualno skrojenog iskustva; to imamo u našem džepu, kroz bezbroj algoritama i aplikacija koje nas ionako predobro poznaju.

Ova nostalgična ritualizacija fudbala se čini kao još uvek preovladajuća struja i vladajuća tela su besomučno svesna toga. UEFA konkretno kultiviše javnu percepciju kao čuvar pomenute tradicije, pri čemu se FIFA čini dosta inventivnijom (možda bi se moglo i reći – elitistički i ekspaziono monopolistički)  se dodvorava publici koja traži nešto novo od fudbala, (uostalom, prateći kampanje prodaje ulaznica za Svetsko prvenstvo 2026, po prvi put saznajemo da se najpre treba kvalifikovati da se obezbedi ulaznica, pa tek onda da se učestvuje u samom obezbeđenju ulaznice). Činjenica je da ako ove dve organizacije koje su pod istim krovom (uprkos ponekog hladnog sukoba) zauzmu ova dva položaja, takoreći konzervativni naspram reformističkog, iz perspektive prosečnog fudbalskog gledaoca ovaj sukob je dobra stvar jer na kraju krajeva doprinosi unapređenju fudbalskog iskustva. Suparništvo je u srži fudbalske igre i lako se prenosi sa plana jedne utakmice na međunarodne organizacije i pomenute teme. Suparništvo dominaciji trenutnog sistema je takođe dobra stvar, jer zahteva reakciju i evoluciju igre. Jedan od razloga uvođenja novog formata Lige šampiona, a i ove sezone Lige Evrope i Lige konferencija, jeste upravo kao reakcija na moguću pretnju, koja je aprila 2021. godine najavljena.  I novi format je veliki uspeh u smislu da pruža prosečnom gledaocu češću, raznoliku i zanimljiviju evropsku kampanju.

 Ali, taj format je oročen do 2027. godine, kada i ističe ekskluvizitet televizijskih prava, što ne menja dominaciju evropskog fudbala, pre svega njegovu sposobnost da pojedinačno pretvori u globalno. Mogući odgovor Junifaj lige je jedini koji tvrdi i nudi suprotno, da individualizuje nešto globalno. Iako sam od aprila 2021. godine pisao da je komunikacija „velike dvanaestorke“ bila neprimerena (negde sam čak upotrebio izraz “katastrofalna“), preuzimanjem komunikacije od strane A22 menadžmenta, obnovljeni proces deluje da je pokrenut na vreme - pravovremeno i da ovaj poslovni model  ima smisla, osim ako šta ?

Osim ako ne postoji neko ko je spreman da ponudi klubovima veliku, debelu garanciju gubitka, neko ko kaže: „Garantujem vam više nego što sada zarađujete.“ A to neće biti lako,  jer trenutno UEFA generiše oko 4,4 milijarde evra (4,6 milijardi dolara) od svoja tri takmičenja. Sada, A22 očigledno bi mogao da organizuje turnir sa manje troškova, tako da će im administrativni troškovi biti niži.  Ali će i dalje morati da priđu znatno iznad te cifre od 4,4 milijarde evra da bi se isplatilo. I pošto će prenose pokretati na sopstvenoj platformi, imaće i troškove marketinga, tehnologije i produkcije koje trenutno snose emiteri. Dakle, bio bi potreban neko ko bi rekao: „Ulagaću 6 milijardi evra godišnje da pokrijem gubitke u narednih nekoliko godina, da pokrenem ovu stvar i garantujem da će vašim klubovima biti bolje sa Unifi ligom nego bilo gde drugde. “Kratko podsećanje – 2021. JP  Morgan je obezbedio 3,5 milijardi evra za tadašnju ideju Super lige. I DAZN je kao „gubitaš“ ( 2022. -1,2 milijarde evra, 2023. 1,4 milijarde evra ) neustrašivo širio svoje prisustvo, „srećan“ da poremeti sve i preuzme vlasništvo nad „proizvodom“ -  ekskluvizitetom prenosa utakmica Klupskog svetskog prvenstva. Logično pitanje, koje se nameće je: zašto bi neko platio milijarde nad „proizvodom“, koji kasnije poklanja besplatno? Odgovor je isto tako logičan – pa zato, što je to način da se zauzme mesto „za stolom“, udeo u „proizvodu“ – fudbalu čije moći su svesni i najmoćniji.

U knjizi „Geopolitička ekonomija fudbala - gde se moć susreće sa politikom i biznisom“, koju su uredili Sajmon Čedvik, Pol Vidop i Majkl M.Goldman razmatra se u kontekstu međunarodnih sukoba i pojave moćnih novih državnih aktera u sportu, kako su fudbalske investicije i događaji postali instrumenti meke moći i industrijskog i tehnološkog razvoja i kakao fudbal svakim danom igra sve značajniju ulogu u globalnoj politici i međunarodnim odnosima. Fudbal je najveći globalno priznati fenomen. Ogromno „carstvo“ rasprostranjenije od demokratije, tržišne ekonomije i interneta. I zato svi u fudbalu žele da pronađu sledeću platformu. To je refren na svakom okupljanju lidera, vlasnika i onih koji bi da obezbede dugoročnu budućnost ovog sporta, između ostalog i na način da sam fudbal postane „platforma“-  izvor prolaza, lanac za neku buduću globalnu tehnološku uslugu ili sferu geopolitičkog uticaja.

Zaboravljajući da je fudbal pre i posle svega igra. U kontekstu ovog teksta – fudbal je globalna igra sa individualnom pripadnošću i doživljajem navijača.