VREMEPLOV - Puača: Trebalo je da poslušam Džajića i ostanem u Zvezdi

Petar Puača je sa lakoćom rešetao protivničke mreže, ali ga nije držalo mesto, pa nije ostvario bolji učinak ni u Partizanu, ni u Crvenoj zvezdi. Bio je „zlatna kopačka Evrope” za juniore, talenat kakvih je danas malo. Ono što nije uspeo kao igrač, sada nastoji kao vlasnik škole fudbala – da otkriva darovite i da im pomogne  da se ostvare u najpopularnijem sportu.

Rođen je 14. aprila 1972. u Beogradu. Ističe da mu se sve lepo i drago događalo u toj beloj, dragoj, lepoj metropoli.

- Obišao sam celu Evropu, trećinu sveta, ali Beograd je za mene sve. Punih 12 godina igrao sam u najlepšim zemljama, u Italiji, Francuskoj i Španiji, ali Beograd je ostao najlepši grad u Evropi. Beograd pamtim samo po lepom, zato i obožavam pesmu Cece Ražnatović – „Beograd”. Inače, mama Rada rodila me kao vanbračno dete, jer otac me nikada nije priznao. Nemam ni braće ni sestara, majka mi je bila i otac i majka. Moja majka je skoro preminula. Ostao sam sa suprugom i kćerkom -  počeo je priču Petar Puača.

Karijeru je počeo u Bežaniji. Kao junior igrao je i za Partizan i za Zvezdu. Malo neobično, ali tako je.

- Živeo sam u Bloku 70 na Novom Beogradu, pa sam karijeru započeo u Bežaniji. Ona mi je bila najbliža i počeo sam igrati kao prvačić, sa sedam godina. Tu sam postigao mnogo golova, pogotovo protiv Zvezde i Partizana. Izgubili smo, ali sam po dva gola postigao. Odmah su skauti oba kluba hteli da me dovedu u svoje redove. Odlučio sam da pređem u Partizan kod Florijana Conje Matekala. Tamo mi je zasmetalo što se žongliralo od 45 do 90 minuta, svakodnevno. Odustao sam nakon dva meseca i prešao u Crvenu zvezdu. U tom klubu me je od moje osme godine, pa do punoletstva vodio samo jedan trener, Zvezdina legenda Stevan Ostojić. U petlićima sam dao 105 golova, u pionirima 96, u kadetima 86, u omladincima 68. To je bio jugoslovenski omladinski rekord. Prevazišao sam Darka Pančeva koji je u Vardaru 1981/82. postigao 64 pogotka. Tu Zvezdinu generaciju činili su Zvonko Milojević, Ivan Adžić, ja... Ušli smo, nas trojica, u prvi tim Zvezde. Postao sam juniorska zlatna kopačka Evrope, a ta titula uručena mi je u Rimu.

To priznanje mnogo je značilo mladom čoveku.

- Tada sam bio bukvalno najtraženiji junior u Evropi. Učestvovali smo na mnogo turnira po Italiji, Španiji i Francuskoj. Zasenio sam mnoge kasnije asove Figa, Ronalda, Zidana.... Inače, igrao sam u svim reprezentacijama osim A tima. I bio kapiten Zvonku Milojeviću, Rambu Petkoviću, Vlaoviću, Pateu, Mariju Staniću, Elviru Boliću. Od mnogih sam bio pola godine mlađi, ali sam bio napredan, nije mi smetalo što su pojedinci bili stariji od mene.

Puača je za prvi tim Crvene zvezde debitovao sa 16 i po  godina u Vinkovcima. Međutim, nije dobio minutažu koju je očekivao, pa je prešao na crno-belu stranu Topčidera, kad tamo samo četiri prijateljske utakmice.

- Bila je to moja velika greška, da ću se kajati do kraja života. U prvom meču za Zvezdu zamenio sam idola  Darka Pančeva. Tad sam dodirivao nebo od sreće. Išao sam i na pripreme sa prvim timom. Bio sam po volji Dragoslava Šekularca. Trenirati s veličinama kakvi su Dragan Stojković, Darko Pančev, Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Robert Prosinečki, Vladimir Jugović i ostale vedete bila je čast. I umesto da poslušam savet mog fudbalskog oca Dragana Džajića da se strpim dok Pančev ode u inostranstvo, da odem negde na kaljenje, ja se razočaram i nasednem na ponude pregovarača iz Partizana Stojančeta Ristevskog. Hvatali su me na emociju, jer mi je ranije Dragan Mance bio idol. Znali su za to. Govorili su mi da je crno–bela devetka moja, da ću davati golove i ići na Jug da se radujem i tome slično. Moja velika greška. Jer, da sam ostao u Zvezdi, posle nje bih igrao u vodećim klubovima Italije ili Španije. Bilo je meni lepo u Partizanu, ali pogrešio sam šta sam otišao tamo. Uz trenera Miloša Milutinovića bila su velika igračka imena Milko Đurovski, Fadilj Vokri, Vladislav Đukić, Slađan Šćepović, Đurđević..., a kasnije za trenera došao Ivica Osim. On je, uz Ljupka Petrovića i Stevana Ostojića, najkvalitetniji trener od svih koji su me trenirali. Ta generacija je uzela evropskoj Zvezdi kup. Objektivno, sa 18 godina nisam imao mesta u Partizanu, izgubio sam dragoceno vreme.

Decembra 1995. vratio se u Zvezdu, odigrao 11 utakmica, postigao dva gola i prešao u Helsinborg. Ni tada se nije duže zadržao u Zvezdi.

- Već sam imao 24 godine. Kod Ljupka Petrovića sam igrao standardno i dao po dva gola u prvenstvu i u kupu. Onda su moji problemi nastali dolaskom Pižona Petrovića. Nije me video u svojoj koncepciji igre i ništa mi nije preostalo nego da odem u inostranstvo.

Da je bilo sreće, Petar je možda mogao da zaigra u Atletiku iz Madrida. Zapravo, njega je  prvi javno pohvalio legendarni Tomislav Ivić.

- On je tada vodio Atletiko. Želeo je mene u redovima Madriđana. Došli su kod mene u stan u Beogradu. Ivić je hteo da mi da ugovor na pet godina i da igram za Atletikov B tim, ali da treniram sa najboljim timom kako bi mu bio na oku. Trebalo je da samo ja odlučim. Međutim, nisam imao petlju da sa 18 godina odem i prihvatim tako veliki izazov. Dakle, imao sam dve kobne greške u karijeri. Prva je kada sam iz Zvezde otišao u Partizan, a druga je kad sam ostao u Zvezdi i nisam prešao u Atletiko. I kod Ilije Petkovića u OFK Beogradu sam eksplodirao, postigao za dve sezone 45 golova. I u Obiliću sam 25 puta zatresao mrežu, bio treći strelac Jugoslavije, iza Sava Miloševića i Darka Kovačevića. Onda su dolazili ljudi po mene iz splitskog Hajduka i zagrebačkog Dinama, odbio sam i njih. Meni je najveće priznanje što je Miljan Miljanić rekao da su po njega najveći talenti svih vremena Milko Đurovski i Petar Puača.

Igrao je u Italiji, u Francuskoj, u Španiji, Grčkoj, Švedskoj.

- To je prelepih 12 godina, od kojih sedam nezaboravnih u Italiji. U Švedskoj su me prozvali „švedski Ronaldo”. U Kremonezeu sam ostavio lep trag. Ove sezone moj nekadašnji klub pobedio je kao gost Milana i mnogo sam bio srećan. Upoznao sam u svim tim zemljama ljude, njihove tradiciju i navike, njihova jela i pića, sve. Stekao sam dosta prijatelja.

Puača je jedno vreme bio veran Vojvodini, pa Zeti. Igrao je za pionirsku, kadetsku, omladinsku, mladu i mediteransku reprezentaciju.

- Ostaće mi večiti žal što nisam igrao za A tim moje zemlje. Trebalo je da dobijem pozive nekoliko puta, onda kad sam igrao dobro u domaćem prvenstvu, pogotovo kada sam bio u OFK Beogradu i u Obiliću. I tri puta kad sam igrao u inostranstvu mogao sam da dobijem poziv selektora. U vreme bombardovanja igrao sam odlično u Italiji. Bila je jaka i konkurencija. Pančev je bio zlatna kopačka Evrope, kasnije Savo Milošević i Darko Kovačević. Za utehu, imam 48 utakmica u lađim selekcijama. Doduše, 2015. bio sam pomoćni trener u mlađim selekcijama. Lep je osećaj slušati himnu pred punim tribinama.