Društvo da počne od osnove

Lična empatija, strast prema sportu i profesionalna specijalizacija odvele su dr Nenada Dikića u pravcu koji nije naslućivao. Specijalista sportske medicine, specijalista interne medicine, kardiolog, subspecijalista baromedicine, specijalista kliničke farmakologije, redovni profesor na Fakultetu za fizičku kulturu i menadžment u sportu i farmaciji Univerziteta Singidunum, predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, osnivač Antidoping agencije Republike Srbije i doping kontrolor u mnogo brojnim internacionalnim federacijama, dive master u ronjenju i planinar u „Avantura timu“ autor je više od 50 knjiga iz oblasti medicine, filma, književnosti i stripa i preko 40 naučnih članaka iz oblasti kardiologije, sportske medicine, dopinga, etike, ishrane i suplementacije.

Među njima je i antologijsko delo „Paralimpijski sport“, prva knjiga u svetu koja na 134 strane priča istoriju letnjih i zimskih Paralimpijskih igara počev od prvih održanih 1960. u Rimu. Besplatna knjiga je dostupna na  https://books.google.ca/books?id=4y5jAgAAQBAJ&lr=

- Pravilan izraz su Paralimpijske igre. One nisu nikakva alternativa olimpijskim, ali kod nas je odomaćen drugačiji izraz - objašnjava dr Dikić.

Kako ste ušli u parasport?

- Početkom veka učestvovao sam u snimanju filma „Ponovo uspravni“ (https://www.youtube.com/watch?v=tzjbSHpPJcc&t=18s) o grupi invalida koje smo učili da rone. Kroz struku sam već imao iskustva u radu sa osobama sa invaliditetom, a taj film je pokrenuo ono što se dalje dešavalo.

Kakva su vaša iskustva u parasportu?

- Osobe sa invaliditetom su u pravom smislu sportisti. Njihova dostignuća su velika u sportskom smislu, a još vrednija uzimajući u obzir šta sve moraju da prebrode samo da bi mogli kvalitetno da treniraju. Nije tu reč samo o takmičarima, već i o rekreativcima. Plivanje je često najbolji oblik terapije i rekreacije, a u Beogradu, na primer, nijedan bazen nema prilagođene prilaze osobama u kolicima. Zato je svaki rezultat naših parasportista višestruko vredniji od same medalje.

Da li je to poruka da društvo ne prepoznaje prisustvo parasportista u svom okruženju?

- Tako je ako uporedimo naše društvo i veliki broj evropskih zemalja. U našoj zajednici često postoji stigmatizacija i odbacivanje cele jedne zajednice osoba sa invaliditetom, a među njima su i parasportisti. To utiče na ceo proces njihove rehabilitacije. Znate ono kad Novak Đoković posle nekih poena pokazuje prstom na glavu... To je poruka da je sve u glavi. Osobe sa invaliditetom pre nego što počnu da se bave sportom moraju da prebrode i psihološke prepreke. Zaista je sve u glavi. Oni koji to shvate postižu rezultate o kakve nisu mogli ni da naslute. Da bi se to lakše dogodilo celokupno društvo mora da omogući i pomogne taj proces.

Kako u takvim okolnostima parasport učiniti više vidljivim?

- Dok se društvo, a i mediji kao njegov deo, više ne otvore prema osobama sa invaliditetom, oni to rade sami. Lično se divim onome što radi Zlatko Kesler. Osvojio je pregršt medalja na najvećim takmičenjima i onda osnovao stonoteniski klub. Postao je trener i privukao nove takmičare. Objasnio im da je najgore ostati u memljiva četiri zida i pomogao im da shvate da posle velike povrede život ide dalje. Ličnim primerom je napravio nove osvajače medalja.

Šta najbolje može da pomogne za poboljšanje položaja parasportista?

- Počnimo od edukacije. Imamo primer Međunarodnog olimpijskog komiteta koji je 1992. poručio da niko neće dobiti organizaciju Olimpijskih igara ako ne organizuje i Paralimpijske igre. Mnogima to ne odgovara, podiže cenu organizacije, a vraća malo novca. S druge strane mnogo se dobija. Pokazivanje ljubavi i humanosti pomaže da se osobe sa invaliditetom kvalitetnije uključe u društvo, a parasportisti dobijaju bolje uslove za treninge. Počnimo sa bazični, osnovnim stvarima, a ne strateškim - poručio je dr Nenad Dikić.