Čovek iz senke

U srpskom fudbalu osvojio je sve i odavno postao jedini čovek sa šampionskim trofejima u svim ulogama. Njegov doprinos bio je krucijalan u pisanju istorije Partizana bez obzira da li je kao u Ljubljani 1976. nezaboravnim golom direktno doneo titulu, ili kao trener osvajao jednu za drugom 1986. i 87, još upečatljivije dok je iz direktorske fotelje kreirao osvajanje devet šampionskih trofeja crno-belih! Nenad Bjeković nije samo sinonim nekadašnjih uspeha Partizana. Ime i prezime ikone iz Humske 1 s poštovanjem se izgovara u Nici, mišljenje uvažava u srpskoj kući fudbala u kojoj je mudro, tiho i nenametljivo savetima postao glas razuma iz senke od trenutka kad je 2017. kročio na Terazije...

Razgovor sa Nenadom Bjekovićem, legendom Partizana i direktorom reprezentativnih selekcija Fudbalskog saveza Srbije, počeli smo upravo sublimacijom biografije za ponos i poštovanje...

Bili ste sve: igrač, reprezentativac, pomoćni trener, prvi trener, pomoćnik selektora Osima u jednom periodu, direktor Partizana, predsednik Stručnog odbora FSS, potpredsednik i v.d. predsednika saveza, direktor reprezentativnih selekcija, jedini čovek u srpskom, možda i u evropskom fudbalu koji je titule osvajao kao fudbaler, trener i direktor istog kluba... Kad biste iz prebogate fudbalsko –trenersko-funkcionerske karijere izdvojili tri najznačajnija segmenta?

- Jako je teško izdvojiti samo tri stvari. Gde god da sam bio, rezultati su takvi – kakvi su. Kao igrač bio sam presrećan kad sam osvajao titulu... Kao trener bio sam presrećan, kao direktor – presrećan. U Fudbalskom savezu Srbije koji je došao kao šlag na tortu kad me je 2017. pozvao tadašnji predsednik Slaviša Kokeza kome sam neizmerno zahvalan na tom priznanju, jer, funkcija potpredsednika FSS za sportska pitanja je bila kruna i priznanje poštovanja za sve što sam radio, takođe pamtim prelepe trenutke, kao što je na primer bila – pobeda u Portugaliji.  Nerado izdvajam trijumfe i uspehe, ali ako moram jedan reprezentativni, onda je to definitivno plasman na Svetsko prvenstvo u Katar. Generalno, svi uspesi činili su me izuzetno srećnim. 

Predsednik Džajić i Vi najiskusniji ste i svakako najmudriji u  FSS, zašto je situacija u srpskom reprezentativnom fudbalu protivurečna: probili smo se i sačuvali status u „A“ diviziji Lige nacija, a bar trenutno, jako smo daleko od baraža za plasman na SP?

- Sa ove pozicije sasvim drugačije gledam na stvari, iz kluba sam posmatrao iz drugog ugla... Ovo je nacionalna priča. Smeta mi što, šta god da se uradi – uvek ispada da nije dobro. U FSS sam osam godina, bio sam na dva SP u Rusiji i Kataru, na EP posle 24 godine. Iz „C“ divizije Lige nacija prešli smo u „B“, zatim smo se probili i u „A“... Ne znam šta smo mogli da postignemo više? U redu, sada smo u kvalifikacijama za SP u teškoj situaciji, šanse postoje i treba verovati do poslednje utakmice, ali, ružno je da se anulira nešto što je napravljeno u poslednje vreme. I ne znam šta smo mogli više od toga? Ponekad smo jako nerealni: nismo mogli da budemo svetski ili evropski prvaci, to moramo da priznamo...

Zbog čega imamo tolike oscilacije? Da li možda plaćamo ceh činjenici da naši reprezentativci imaju sve sporednije uloge u svojim inostranim klubovima?

- Ne mogu tako da formulišem... Imamo odlične igrače, ali, ne mogu da kažem da su to velike oscilacije. Desio nam se veliki kiks protiv Albanije u Leskovcu i bio je nedopustiv, ali, generalno, velikih rezultatskih oscilacija nemamo. Na žalost mi tako gledamo... Zatekao sam Krstajića kao selektora, desilo se u Rusiji to što se desilo, morao je da ide... Posle njega Tumbaković je imao izvanredne utakmice i rezultate, desila nam se utakmica protiv Škotske, nismo se kvalifikovali za Evropsko prvenstvo i sve što je bilo odlično ili bar dobro, anulirano je pričama: „Tumbaković ne zna ništa – mora da ide“. Došao je Dragan Stojković, napravio rezultate! Ja ću biti presrećan ako doživim da ponovo napravimo takve rezultate u budućnosti... Onda ni to ne valja! Govorio sam i ranije: ljudi, mnogo smo nerealni! Treba da napravimo strategiju, program... Kad  postavimo selektora treba da ga podržimo, a ne od utakmice do utakmice da menjamo mišljenje! Da li je igrač fenomenalan na jednoj utakmici, a na sledećoj ne zna ništa, ili selektor kad pobedi – super, a kad izgubi – ne zna ništa... Ja to ne volim, tako nisam radio u Partizanu...

Šta je veći problem za srpski fudbal: to što ekstra talenti prerano odlaze i gube se u Evropi, ili, što se maltene svaki klub lakše odlučuje za „kupovinu inostrane mačke u džaku“ nego da isforsira svoje mlade fudbalere?

- Upravo je to naš problem! U vreme dok sam bio direktor Partizana prozivali su me kad sam prodavao fudbalera sa 27-28 godina. Jednom se pojavila priča u nekim novinama da je Partizan trgovački, a ne fudbalski klub jer je prodao pet igrača na izmaku karijera za koje smo imali adekvatne zamene. Mi smo i posle tih prodaja imali izvanredne rezultate, osvajali titule. Danas kad se proda fudbaler od 17 godina pljušte pohvale u novinama: „uzeli pet, deset, 12 miliona evra“. To je ružno... Gde ta deca završavaju?! Ja sam iz Proletera došao u Partizan s 21 godinom, bio reprezentativac Jugoslavije... Vraćao sam se posle svakog treninga u Zrenjanin, nisam mogao da se prilagodim. Danas deca sa 17-18 godina odu u inostranstvo i nestanu, niko ne zna gde su....

Da li znate podatak koliko ste kao direktor Partizana stvorili reprezentativaca iz vaše omladinske škole?

- Mnogo... Ne vodim računa o tim brojkama. Ne znam ni koliko sam titula osvojio... Ne volim da se bavim brojkama...

Ko je najbolji fudbaler s kojim ste igrali u Partizanu?

- Moca Vukotić!

Nestvaran je podatak da su vas navijači proglasili igračem veka Nice, kako ste Francuzima toliko prirasli a srce, da su i danas svaka svečanost i jubilej nezamislivi bez vas?

- Ne verujem da sam dao više Nici nego Partizanu, ali, možda smo zbog toga tu gde jesmo. Možda nam se sve i dešava ovako jer ne poštujemo ono što drugi u svetu cene... Za 80. rođendan Partizan nisam dobio ni pozivnicu!

Niste pozvani na proslavu rođendana kluba i Sportskog društva koje ste proslavili?

- Nisam!

Sramota!

Umesto odgovora, Nenad Bjeković gorko se osmehnuo... Prešli smo na druge teme...

Da li je bilo teže igrati fudbal, biti trener, ili direktor Partizana?

- Najlakše je bilo igrati fudbal, sve ostalo je mnogo teže. Uvek sam to mislio. U bivšoj Jugoslaviji osvojio sam kao trener dve titule i dva puta proglašen najboljim trenerom SFRJ. Pogledajte ko su bili treneri u jugoslovenskoj ligi... Sada posle jedne pobede, pravimo od trenera ne znam šta... Tu grešimo jer ne radimo planski...

Ko je najbolji fudbaler kojeg ste trenirali?

- Predrag Mijatović!

Ko je najbolji trener kojeg ste upoznali kao fudbaler, direktor?

- Najbolji trener je Ljubiša Tumbaković...

Zar nije Ivica Osim?

- Tu su... Tu je i Ivica Osim, ali, ipak dajem prednost Ljubiši Tumbakoviću.

U odnosu na fudbal iz vašeg igračkog vremena, današnji je kao balet, sankcioniše se maltene svaki kontakt. Ko vas je i gde najviše „tukao“?

- Uhhh... U onoj našoj ligi, morali bismo da idemo od kluba do kluba, u svakom je bilo nekog ko je „tukao“! Nije bilo grada gde ste mogli da dođete i da igrate lagano. Bilo bi mi teško da izdvojim nekog, jer je svaki klub imao izuzetno oštre defanzivce...

Vi ste bili idol mnogim mladim fudbalerima, ali i funkcionerima, koji su vaši ljubimci?

- Izuzetno poštujem sve ljude u fudbalu. U Partizanu poštujem svakog ko je obukao makar jednom dres, ko je prošao školu... U svakom klubu, ko je god u fudbalu... Volim ljude koji vole fudbal... Punih 60 godina sam profesionalno u fudbalu! Samo u fudbalu, ničim se drugim nisam bavio – otud ljubav prema ljudima koji su u fudbalu, da li kao igrači, treneri, funkcioneri, sve doživljavam s važnošću.

Da li vam nekad dosadi gledanje utakmice?

- Ne, nikad, Rekao sam jednom da ću u fudbalu ostati do svog poslednjeg dana...

Da li verujete u Veljka Paunovića, kakav je kao čovek, trener?

- Verujem u Veljka, posvećen je fudbalu. Znam ga otkad se rodio. S njegovim pokojnim ocem bio sam više od prijatelja. Znam da je Veljko iskren, pošten. Znam da ima iskrenu i poštenu filosofiju i da takvo razmišljanje donosi rezultate...

Nekada ste bili izuzetno oštri: sećate li se spektakularne izjave o jednom od tadašnjih selektora: „Moja Rada bi bolje sastavila tim, sme da zameni samo Sašu Ćurčića? Zbog čega je funkcija selektora toliko problematična u našoj zemlji?

- Sećam se izjave... Mislim da sam imao neki konflikt s Dejanom Savićevićem kome sam inače kao predsednik Stručnog odbora predlogom da kao trener koji je upisao školu, omogućimo da postane selektor... Da, imao sam oštar jezik, takav sam bio, ne mogu da pobegnem od tih reči, ali, nikad nisam bio zlonameran. Ali u 99 odsto slučajeva bio sam u pravu.

Šta ste pomislili kad je Milivoje Ćirković krenuo a Njukaslovom golu da izvede jedanaesterac?

- Sedeli su pored mene Žarko Zečević i Ivan Ćurković i rekao sam im: evo ovaj za koga vi pričate da ništa ne zna, sad će da vam donese pare u klub! Tako je i bilo.

Utisak je da ste sada u nekoj senci, delujete mirno, staloženo, nekad ste bili drastično temperamentniji?

- Imam 78 godina! To je razlog – zaključio je Nenad Bjeković.