Mirjana Musulin: Ponosna što sam opstala ovoliko dugo

Njeno ime u odbojci ima težinu, ali i mekoću. I baš takvo je i značenje od imena Mirjam –  svetlost, gordost, dok se druga tumačenja vezuju upravo za „mir”, mirna”… Mirjana Musulin, profesor fizičkog vaspitanja po struci, drugu sezonu trener Uba, jedina je žena u elitnom rangu srpske odbojke. Čvrst karakter, pedagoški duh i strast koju nosi u sebi čine je posebnom – i na klupi i van nje. Dok Dan primirja slavi prekid rata, MIRjana nas podseća da se mir ne nalazi u tišini, već u načinu na koji se borimo.

Njen put, od ritmičke gimnastike do trenerskog esnafa na klupi Vizure, Crvene zvezde, Železničara, Spartaka, Srema, Šenžena, sada već drugu sezonu Uba, bio je sve samo ne lagan. Od učionice do evropskih terena, i dalje dokazuje da postoje žene koje ne pristaju na površnost.

Kada pogledate trenerski put – da li ste imali svoje bitke i primirja?

– Svi smo ih imali u nekom periodu karijere, bitke kroz koje prolazimo samo mi znamo kako. Bilo je i padova i ponovnih početaka, ali posle svakog vetra stigne trenutak kad sve legne kako treba. To je čar sporta i života.

Šta Vas u životu i sportu najviše smiruje?

– Ljubav prema poslu. Kad radiš ono što voliš, i kad vidiš da ljudi oko tebe rastu. A privatno – dragi ljudi, prijatelji, trenuci pored vode, bez gužve, bez žurbe. Tu pronađem mir i snagu da nastavim.

Između terena i života, gde je teže sačuvati mir?

– Pored terena, svakako. To je stresan posao, donosiš odluke pod pritiskom i moraš da vodiš druge. Ali kad god mogu, dam sebi oduška, da ostanem svoja.

U svemu tražim balans – između zahteva i razumevanja.

Ub je stabilan klub, prepoznatljiv brend. Kako održavate disciplinu i motivaciju među igračicama?

– Svaki trener ima svoj način, ali najvažnije je imati dobru ekipu uz sebe. Mora da postoji balans – razumevanje za igračice, ali i jasna pravila. Mlade tek kasnije shvate koliko je to važno. Kad odu u inostranstvo vide koliko su naučile kod nas. I najviše mi prija, imponuje kad se vrate posle nekoliko godina, ili se sretnemo a one kažu- „setila sam se svega što si mi pričala i učila” ili „bila si u pravu”. To je neprocenjivo i najbolja potvrda zajedničkog uspešnog puta. 

Kakva je ova generacija devojaka?

– Spoj mladosti i iskustva. To je bilo smišljeno – da imamo i one koje mogu da vode i one koje uče. Mlade dobijaju šansu, ali i primer kako se gradi disciplina. Biće to lepa, borbena sezona.

Šta je ključno u radu sa mladima – autoritet, strpljenje, emocija?

– Miks svega. Autoritet bez poverenja ništa ne vredi, a poverenje bez discipline je prazno. Kad tražim više od igračice, to je znak da u njoj vidim više mogućnosti.

Ove sezone, tim, Vi, borili ste sa raznim „vetrovima” od koncepcije novog tima, povreda, raznih problema. Kakve su ambicije? 

- Kao i svake sezone Ub kao klub, ja kao trener, igračice, imamo ambicije tako je projektovano i mi ćemo da damo sve od sebe da ove sezone osvojimo trofej. I sada nas prate pojedine stvari, sitne povrede, privatne, bolesti koje nismo očekivali…Radimo koliko možemo. Moramo da budemo svesni da je prvenstvo tek počelo da ima mnogo da se igra, kup, prvenstvo i Evropa. Najviše se okrećemo domaćim takmičenjima. Kažem, ne pravimo od toga dramu ono što imamo to ćemo maksimalno da iskoristimo, a  u evropskom kupu da pokušamo prođemo prvo kolo pa šta nam Bog da. A domaće takmičenje, naravno da gledamo da igramo završnice.

Da li trener mora da bude „mirno more” kad su devojke u „oluji”?

– Zavisi od situacije. Neki se probude u burnim trenucima, neki se povuku. Ali kroz teške situacije se gradi karakter  i igračica i ekipe i trenera. To je suština sporta.

 Kada pogledate iza sebe, na šta ste najponosniji – na trofeje ili ljude koje ste trenirali, oblikovali?

– Na sve pomalo. Ponosna sam što sam opstala ovoliko dugo u poslu koji nije lak, što sam se menjala i učila. I što sam u svakoj generaciji ostavila nešto – ljudski trag. Ali najviše sam ponosna na strast i upornost koje me nikad nisu napustile.

Šta Vas je zadržalo u Srbiji, iako ste radili i u inostranstvu?

– Srce. Moji ljudi su ovde, moji koreni, moj mir. Volim da rizikujem, ali uvek biram da radim u svojoj zemlji, ako postoji mogućnost. Jer ovde pripadam. Daleko od toga da sam žargonski, gadljiva na inostranstvo, kao ni moje kolege. Ipak, kao što sam rekla – ovde pripadam. 

Završen fakultet DIF, zvanje Profesor fizičkog vaspitanja. Bili ste i koordinator na Starom DIF-u, radili ste u Vazduhoplovnoj akademiji, držali fitnes programe…?

 – Jeste, bilo je toga dosta. To je bio lep period – jurnjava tamo-amo, ali mnogo velika iskustva. U jednom trenutku sam morala da biram i izabrala sam rizik – da se potpuno posvetim trenerskom poslu. Nikada se nisam pokajala. I ponovo bih istim putem.

Beograđanka, laf, priznata u svom poslu, jednostavna žena-profesionalac sa kojom uvek znate na čemu ste. Kod nje „siva zona” ne postoji, ona će uvek i direktno reći sve u lice svidelo se to nekom ili ne. Tako je izgradila i ime i poštovanje i kolega i igračica a namerno u intervjuu nije htela da imenuje. Bilo ih je mnogo, što može da se pročita u „SI-VI-ju” a Mira bi samo rekla.

- Ne bi bilo lepo da bilo koga svojatam, jer bilo je i drugih trenera koji su imali zasluge za uspehe.