Kad se pogleda karijera Nikoline Lukić, kapitena Crvene zvezde, jasno je da je njen put ispisan upornošću i uspehom, a priča koju trenutno živi dokaz je da želja i posvećenost godinama ne blede.
Posle više sezona u crveno-belom dresu, odlučila je da se ponovo vrati, ovog puta ne kao devojčica čiji je to treći klub u tek načetom profesionalnom putu, već kao najstarija i spremna da pomogne podmlađenom timu sa Marakane. Ne samo iskustvom, nego i potkovana vrednim znanjem...
Sve bliži kraj Ninine priče na terenu nije izazvao paniku i pitanje šta dalje? Odgovor je postajao sve jasniji – 31-godišnjakinja pronašla se u trenerskom pozivu. Najlepši, ali i najteži trenuci koje sport nosi, naterali su je da kroz treninge pomaže i inspiriše sportiste. Drugim poslom je već počela da se bavi, kako bi spremna uskočila u novu ulogu, iako odbojka još uvek ima prioritet.
U intervjuu za Sportski žurnal pričala je o novom angažmanu u beogradskom klubu, kako sebe vidi u timu u izazovnom trenutku i kako uspešno balansira između dve pasije.
Treći povratak i deseta godina u Crvenoj zvezdi, šta Vas je motivisalo da se vratite?
- Marakana je moja kuća, a poseban je osećaj nositi najlepši dres na svetu. To su, za mene, boje ljubavi. Motiv za povratak je kompleksan, ali da uprostim, zatvaranje jednog profesionalnog kruga – u načinu na koji je Nikolina odgovorila, nazire se da bi upravo ova sezona mogla da bude prekretnica.
Prihvatili ste veliki izazov – ulogu kapitena, na neki način primer i liderstvo nad mladim saigračicama?
- Kapitenska traka nije pritisak. Stručni štab i klub su u meni prepoznali kvalitete koji odlikuju kapitena. Bez obzira na ulogu, uvek sam se trudila da svojim ponašanjem i odnosom budem primer pravih vrednosti.
Kako doživljavate trenutnu situaciju, teži start sezone, nekoliko poraza?
- Nije prijatna, ali ne gledam na nju dramatično. Svesni smo odgovornosti i očekivanja kad se nosi Zvezdin dres.
Šta je još potrebno da ekipa uhvati prepoznatljiv ritam?
- Vreme. Mlada smo ekipa sa izuzetnim potencijalom i kroz neke situacije i poraze, nažalost, mora da se prođe pre ili kasnije, kako bi mladi igrači očvrsnuli i stekli iskustvo poraza i pritiska rezultata. Na starijima je odgovornost da sve povedemo ka izlazu iz ove situacije, kroz smirenost i još jači rad koji će nas dovesti u željenu poziciju, u šta ne sumnjam ni trenutka.
Kako se trudite da motivišete mlade saigračice, s obzirom na to da sad gledate i iz drugog ugla – školovanog trenera?
- Trudim se uvek najviše svojim primerom, razgovorom i stoprocentnom otvorenošću da im se nađem za šta god je potrebno. Prija mi ta uloga.
Posvetili ste se i drugoj strani, obrazovanju vezanom za posao trenera. Kako se stvorila ta želja?
- Povrede su me, nažalost, mučile veći deo karijere i iz raznih razloga su me u odbojkaškom smislu „ograničile”. Ipak, kroz njih sam stekla veliku ljubav i strast prema tom delu posla i u ljudima sa kojima sam sarađivala prepoznala uzore, jer su mnogo uticali na mene. Talenat je samo jedan mali deo uspeha, rad je mnogo veći deo. Želim da pomažem sportistima da iskoriste svoj puni potencijal, da njihovo zdravlje uvek bude prioritet u odnosu na rezultat, jer samo kad je sportista zdrav, može da bude pravi na terenu.
Počeli ste da radite u teretani?
- Krajnji cilj je da otvorim svoju. Trenutno mi je važno da budem okružena kvalitetnim ljudima, koji imaju više znanja i iskustva i uz koje ću da rastem kao trener i osoba. Radim u Hjumen Performans teretani, zajedno sa Igorom Krstićem, koji ima bogato iskustvo u radu sa sportistima svih profila, bilo da je u pitanju oporavak ili sportski performans. Igor je sjajan momak i mentor. Zahvalna sam što imam priliku da uz njega stasavam i stičem iskustvo.
Kako uspevate da to uskladite sa odbojkom?
- Dogovor je takav da je moj apsolutni prioritet angažman u Crvenoj zvezdi. Prema tome organizujemo sve.
Pored profesionalnih poziva, da li imate još neke hobije?
- Čitanje knjiga i kvalitetno vreme sa kvalitetnim ljudima.
Kako gledate na svoj odbojkaški put sa današnjim iskustvom i znanjem?
- Uspešno. To je pre svega životna lekcija, gde sam mnoge ispite položila odlično, a kad sam ih padala, uvek sam nalazila način da ih prevaziđem. Moja odbojkaška karijera me je sve vreme spremala za ovu sledeću, u kojoj sam sigurna da ću da zablistam još više – zaključila je Nikolina Lukić, ne stavljajući akcenat na rezultate već na lekcije, svesna da su pobede i porazi prolazni, dok ono što ostaje jesu vrednosti i ljudi koje sport donosi.
SESTRA KATARINA – NAJVEĆI PONOS
Sestra Katarina je takođe odbojkašica i kapiten Uba. Dešavalo se i da igrate zajedno, sad ste ponovo rivali?
- Katarina je moj najveći ponos. Ta godina kad smo igrale zajedno u Ubu je meni jedna od posebnih, uspele smo zajedno i da podignemo pehar kupa i da igramo finale lige. Sjajan osećaj i zahvalna sam Bogu što nas je stavio u takvu poziciju. O odbojci skoro i da ne pričamo, ali uvek smo međusobna i najveća podrška.
UVEK BIRAM POZITIVNE STRANE
Kako se danas nosite sa teškim trenucima, padovima forme, pritiscima?
- Skroz drugačije nego ranije. Na kraju dana sve je ovo samo igra i najgore što može da se desi je da izgubiš utakmicu. Fokus ne treba da bude na gorčini teškog trenutka, nego na uzbuđenju koje sledi već sutradan. Taj proces napretka jeste izazovan, ali i lep, rezultat njega je najlepši. Sve je izazov i do perspektive gledanja. Sad uvek biram pozitivan ugao, u odnosu na mnogo godina opterećivanja i nezdravog pritiska koji sportisti sami sebi nametnu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
