REČ AKTERA SA VEMBLIJA 1986. - Vujović: Srbiji treba čvrsta ruka

Za reprezentaciju nekadašnje SFR Jugoslavije igrao je 11 godina, mnogo puta nas radovao golovima, brzinskim sposobnostima, prodorima, centaršutevima. Ostao je upamćen kao jedan od najspremnijih fudbalera na našim prostorima. Zlatku Vujoviću, svojevremenom asu splitskog Hajduka, Bordoa, Nice, Pari sen Žermena i našeg državnog tima jedna od 70 utakmica za Plave, ipak, nije ostala u lepoj uspomeni. Engleska je na današnji dan u Londonu, na početku kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1988. u SR Nemačkoj, savladala izabranike Ivice Osima sa 2:0, a Vujović je promašio nekoliko kolosalnih prilika. 

- Osetio sam bol u skočnom zglobu pre utakmice i nisam mogao da se normalno oslonim na nogu. Jednom sam predriblao i golmana, ali nisam uspeo da loptu ubacim u mrežu. Zbog stanja u kojem mi je bila noga nisam mogao da šutnem kako sam želeo – priseća se tačno 39 godina kasnije Zlatko Vujović u intervjuu za Žurnal.

Sećate se da ste bili izloženi kritikama posle poraza?

- Mislio sam da će mi novinari i navijači oprostiti, jer nisam igrao maksimalno spreman.  Uzalud, svi su me krivili zbog promašaja. Samo je jedan novinar napisao da sam sam sebi stvorio šanse i propustio ih. I to je bilo tačno, ali morao sam da postignem gol. Bio bi možda drugačiji ishod da sam bio precizan.

Englezi su godinu dana kasnije ubedljivije trijumfovali mu Beogradu – 4:1, kad ste primili četiri gola za 25 minuta?

- Znali smo da su Englezi jači, bolji. Imali su sjajan tim, a mi smo propustili Mondijal 1986. u Meksiku. Nadali smo se da možemo do pobede u revanšu, ali posle rano primljenih golova nismo imali čemu da se nadamo.

Preživeli ste taj neuspeh i u sledećem ciklusu se plasirali na SP 1990. ispred Francuske i Škotske?

- Sazreli smo kao tim i sledeće kvalifikacije odigrali perfektno. Francuzi su bili odlični, a mi još bolji. Savladali smo ih u Beogradu posle preokreta 3:2, u Parizu nije bilo golova.

Mondijal u Italiji bilo je vaše poslednje veliko takmičenje, na kraju i najveći uspeh – četvrtfinale?

- Mogli smo i više. Eliminisani smo od Maradonine Argentine posle lošijeg izvođenja jedanaesteraca. Imali smo igrača manje veći deo utakmice, ali i povoljnije šanse da prođemo posle 90 ili 120 minuta.

Najveći uspeh očekivali ste, ipak, osam godina ranije na planetarnom šampionatu u Španiji?

- Bila je to najjača reprezentacija u kojoj sam igrao. U Italiji smo Sušić, Jozić i ja imali više od 30 godina, a u Španiji smo svi bili u najboljim godinama, u punoj snazi. Pižon, Zajec, Šurjak, Gudelj, Šestić, Halihodžić. Često sam šansu dobijao pre Vahe. Jeste nas sudija oštetio protiv domaćina, svirao je penal iako je prekršaj bio van šesnaesterca. Uprkos tome, morali smo da pružimo više.

Posle Mondijala na Apeninima rekli ste zbogom reprezentaciji?

- Oprostio sam se od fudbala u 34. godini zbog priča da se slepam uz mlađe, iako to nije bilo istina. Uvek sam bio maksimalno fizički spreman. Koristio sam ono što mi je Bog dao - brzinu, hitrinu, fiziku. Nikad nisam glumio Sliškovica, Sušića, Piksija, oni su bili genijalci s loptom. Radio sam ono što sam znao i to je u fudbalu najvažnije. I danas je bitno da svako ima ulogu u kojoj može da se najbolje snađe. Pomerila se i granica. Modrić igra sa 40, Kristijano Ronaldo takođe, Mesi ima 37, svi su i reprezentativci.

Povod za razgovor sa vama je sutrašnja utakmica reprezentacija Engleske i Srbije u Londonu. Jeste li gledali prvi meč u Beogradu i blamažu Orlova – 0:5?

- Nisam očekivao tako visok poraz Srbije. Video sam i pre te utakmice nered u igri reprezentacije. Na terenu se ne vidi ko pije, a ko plaća. Delujete kao razbijena vojska. Imate odlične igrače, u velikim su klubovima, ali na terenu se ne zna red. Bez discipline nema uspeha ni u jednom poslu.

Nije tih 0:5 bilo najgore što se dogodilo Srbiji, poraz od Albanije u Leskovcu ostavio nas je sa teoretskim šansama za baraž i primorao Dragana Stojković da podnese ostavku na selektorsku funkciju?

- Trener, ili u ovom slučaju selektor, uvek plaća ceh, svuda je tako. Uloga selektora je važna, ali manja nego što mnogi misle. Najviše zavisi od igrača. Trener određuje taktiku, raspoređuje igrače na terenu, ima ideju kako da tim dođe do pobede, ali je nemoćan ukoliko ga igrači ne slede i ne grizu na terenu. U reprezentaciji Srbije je najveći problem nedisciplina.

Vaš Hajduk ili Jugoslavija nisu imali taj problem?

- Jedna anegdota je idealna za ovu priliku. Ante Mladinić nas je trenirao u Hajduku. Slišković je kasnio na autobus kojim smo krenuli na gostovanje. Biće ga je čekao pet minuta, pošto se nije pojavio otišli smo na put bez njega. Mladinića, jednostavno, nije zanimalo kako se ko zove. Ako je neko nedisciplinovan, nema ga na terenu.

Na klupu Srbije stigao je Veljko Paunović, prvak sveta sa igračima do 20 godina pre više od deset godina na Novom Zelandu?

- Lepo što je došao, ali i igrači koje je predvodio pre deceniju na Novom Zelandu su stariji, drugačiji, mnogo je vremena prošlo. Ne može ništa da bude isto posle toliko dugog perioda. Paunoviću  treba dati šansu, podržati ga, međutim, zna i on da posao kog se prihvatio nema veze sa onim što je prethodno radio sa omladinskom reprezentacijom. Srbiji treba čvrsta ruka, da se zna ko šta radi na terenu, da igrači poziciono dobro stoje, da jedan uvek pokriva drugog kad treba. Sve to potiče i od ponašanja reprezentativaca van terena.

Može li Srbija do senzacije u Londonu?

- Čuda se dešavaju, važno je da igrači i stručni štab veruju u uspeh. Ako ispoljite ogromnu želju, disciplinu, angažovanje, ni Englezi nisu nepobedivi. Gordi Albion je i kad sam ja igrao bio velesila. Tako je i sad. Ostrvljani su u vrhu, nedostaje im samo završni korak, da dobiju jedno finale, a igrali su ih dva na poslednjih nekoliko takmičenja. Videli ste u Beogradu da je Engleska jaka i bez petorice startera. Mislili su neki možda biće lakše bez Belingema, Fodena, a ovi ostali su bili željni igre i dokazivanja, „izginuli” su da se dokažu.

Možda je šansa Srbije što je Engleska već na Mondijalu?

- Želim vam svu sreću, za 90 minuta na terenu sve je moguće – zaključio je Zlatko Vujović.