Veljković: Bio sam zadnji vezni, trener Šervud prebacio na štopera

Miloš Veljković (30), jedan je od najboljih primera igrača naše gore list koji su se uprkos rođenju u inostranstvu prilagodili državnom timu Srbije, potom i klupskom fudbalu – Crvenoj zvezdi. Videlo se još u mlađim uzrasnim kategorijama, kad se hrabro zahvalio na pruženoj šansi FS Švajcarske, da će Veljković da bude štoper za velika dela. Tad je našu selekciju vodio sa saigračima do prvog mesta u Evropi u kategoriji omladinaca, zatim i na Mondijalu za igrače do 20 godina na Novom Zelandu. Kako bi navijači na najbolji način upoznali Veljkovića medija tim šampiona Srbije napravio je emisiju posvećenju počecima defanzivca rođenog u Bazelu.    

-  Roditelji rođeni u okolini Jagodine, radili su u Švajcarskoj, pa sam se rodio u Bazelu. Sa pet godina u istoimenom klubu počeo sam treniram fudbal. U jednom od najboljih klubova Švajcarske proveo sam deset godina, nakon čega je usledila selidba u Totenhem. Član kluba iz Londona bio sam do dvadesete godine, kad je stigao poziv bundesligaša Verdera. Posle uspešnog boravka u Bremenu usledio je dolazak u najtrofejniji srpski klub – lista memoriju reprezentativac Srbije i štoper Crvene zvezde Miloš Veljković za Zvezda TV.

Senior Veljković pored Miloša ima i dve naslednice.

- Starije sestre žive u Bazelu. Tako da kad god imam vremena sa radošću ih posećujem. Kao i roditelje koji već pet godina žive u Belušiću nadomak Jagodine. Sad kad sam u Crvenoj zvezdi mogu da prilično brzo kolima da stignem do njih. Ništa lepše nema no budete među svojima.

Život u Švajcarskoj je drugačiji od onog u Bremenu i Beogradu.

- Mnogo je mogućnosti da se bavite sportom u Bazelu. Škola je povezana sa FK Bazel. Fudbalerima omogućava da treniraju dva puta dnevno, ali i prisustvuju časovima, što je mnogo značajno u periodu odrastanja.

Roditelji su se trudili da Miloš ne zaboravi korene.

- Sa sestrama sam pričao na švajcarskom nemačkog, dok sa majkom i ocem na srpskom jeziku. Ćirilicu sam naučio kroz filmove. Znam da čitam ali ne i da bez greške pišem našim pismom.

U Bazelu je mnoštvo porodica iz bivše Jugoslavije.

- Švajcarska je internacionalna država. Roditelji su bili deo srpske zajednice u Bazelu, tako da sam stekao drugare iz Srbije sa kojima samo se družio. Bilo je lepo odrastati u Švajcarskoj jer stekao sam prijatelje za ceo život.

Veljković je otkrio ko je čovek koji je prepoznao nebrušeni talenat i pomogao da ode u Totenhem.

- Kao klinac voleo sam da driblam i postižem golove, tek kasnije krenuo sam da igram na poziciji štopera. U mlađim kategorijama bio sam i zadnji vezni jer znam da igram sa obe noge. Tim Šervud, tad trener u Totenhemu, jednom prilikom obratio mi se rečima da ako želim da budem profesionalac mogu samo štoper. Poslušao sam ga. Do tad bila mi je jača strana igra sa loptom, pa sam počeli više da radimo na defanzivnim zadacima, postavljanju i čitanju igre – neophodnim štoperu.

FS Švajcarske prepoznao je talenat Veljkovića i ukazao mu priliku u državnom timu.

- U Bazelu sam igrao odlično, čak i za stariju generaciju. Kad se povredio štoper reprezentacije Švajcarske prvi put sam dobio poziv za seniore. Na debiju remizirali smo sa Francuskom. Nakon te utakmice angažovao me je Totenhem. Dogovor je obavljen pod velom tajne jer sam u London otišao bez dogovora sa školom i Bazelom. Usledila je suspenzija i promena škole...

Zatim je Veljković otkrio kako je došlo do promene državnih boja.

- Ljudi iz FS Srbije kontaktirali su pored mene i još jednog igrača Totenhema. Švajcarska mi je dala šansu usled povređenog igrača, ali znao sam da je moja šansa Srbija i da neću da pogrešim jer su me u švajcarskoj selekciji videli kao zamenu.

Prisetio se Veljković sjajnih izdanja na Prvenstvu Evrope (2013) i Mondijalu za igrače do 20 godina (2015).

- Bez zvučnih imena nismo bili favorit na Prvenstvu Evrope, ali bili smo tim što je važno u fudbalu. Imali smo osećaj da možemo da igramo protiv svakog. Selektor Ljubinko Drulović napravio je odličnu hemiju. Aleksandar Mitrović je bio glavni igrač selekcije na prvenstvu. Mnogo lepih emocija izaziva sećanje na taj turnir. Najvažniji meč je bio u polufinalu protiv Francuske i gol Mijata Gaćinović kojim smo izborili penal seriju. Finale sa Francuskom bilo je znatno lakše. Dve godine docnije selektor Veljko Paunović je zamolio grupu igrača među kojima sam bio i ja, da igramo za godinu mlađu selekciju, iako smo imali poziv za Prvenstvo Evrope za igrače do 21 godine. Samo u putu ka Novom Zelandu proveli smo 32 sata. Nakon toga bili poraženi od Urugvaja jer smo igrali sa tri igrača u poslednjoj liniji. Selektor Paunović je potom doneo ključnu odluku da se vratimo na 4-2-3-1 jer u njoj tačno zna ko šta radi. Ostalo je istorija!

Za kraj Veljković je potencirao značaj selektora Veljka Paunovića do svetskog vrha pre decenije.

- Veljko Paunović je već tad bio kompletan trener. Zatim psiholog, otac, stariji brat... Bilo je to neophodno nama mladim igračima. Paunović je imao i strogu stranu ali i laganu na primer da nam posle treninga da slobodne aktivnosti. Pokazao se još tad kao odličan strateg i taktičar – otkriva Veljković.