Risto Vidaković (56) rođen je u Šekovićima, ali je fudbalski prohodao u Nemačkoj, pa se afirmisao u Sarajevu. Bežeći pred ratnim plamenom stigao je 1992. u Crvenu zvezdu, iako je njegov prelazak u Partizan izgledao kao gotova stvar. Igrao je i u više inostranih klubova, bio reprezentativac SR Jugoslavije, danas kao trener radi u Maleziji.
Svakog Tucindana od 1969. u porodici Vidaković praznovalo se i nazdravljalo, dan je rođenja Rista. Umelo se proveseliti i velikim pobedama i uspesima njegovim u fudbalu, ali bilo je i raznih iskušenja koje je on prevazišao.
- Počeo sam da treniram u Frankfurtu, pošto sam dete gastajbartera. Do 15. godine igrao sam u Ajntrahtu i došao u Sarajevo. Sećam se svega lepog u gradu na Miljacki. U mlađim selekcijama trenirao me Boško Prodanović, njemu kao treneru dugujem najviše zahvalnosti. U Sarajevu sam stekao lepo vaspitanje. Imam mnogo lepih uspomena i iskrenih prijatelja iz tog perioda provedenog u našem olimpijskom gradu. Neki od tih prijatelja i danas sa mnom rade - počeo je razgovor Risto Vidaković.
Kad se spremalo veliko zlo, a Jugoslavija gorela u ratnom plamenu, njega je Ivica Osim pošto–poto hteo da dovede u Partizan. Međutim, on nije primećivao da se sprema opasnost. Da nije sa društvom krenuo na ćevape ne bi ni saznao da je rat počeo.
- Mi smo bili sportisti, bavili smo se svojim poslom. U mom okruženju bilo je Srba, Hrvata, Muslimana... Niko ništa nije primećivao, nikakve podele nas nisu dotakle. Izašli smo uveče, pa smo sutradan kasnije se pojavili i pošli smo na Baščaršiju na ćevape. Međutim, zaustavili su nas i pojasnili nam da je počeo rat, da se puca i da se vratimo u svoje kuće.
Odlazeći iz Sarajeva Risto je posle Autokomande umesto u Humsku skrenuo levo, na stadion Crvene zvezde. Hvali se da je bilo predivno u redovima nekadašnjeg evropskog i neizvaničnog svetskog klupskog šampiona, uprkos sankcijama i neigranja u Evropi.
- Tad je Dragan Džajić pozvao Boška Prodanovića i pitao gde sam i kako da stupi sa mnom u kontakt. Prodanović je došao do mene i rekao da moramo organizovati izlazak iz Sarajeva. Pozvao sam neke prijatelje, a oni taksiste koji su saobraćali između dve teritorije. Uspeo sam da dođem u Beograd i Zvezdu. Bila mi je čast da treniram sa igračima koji su godinu ranije bili prvaci Evrope i sveta. Usledile su sankcije, Jugoslavija je morala da se vrati sa EP u Švedskoj. Zvezda nije igrala evropske utakmice, ali bilo mi je lepo u crveno–belom taboru. Kad sam poželeo da odem u inostranstvo sa Marakane nisu mi pravili problem, pustili su me i otisnuo sam se u pečalbu.
Sa Zvezdom je u sezoni 1992/93. osvojio Kup SR Jugoslavije, pobedivši u finalu tim Partizana, posle boljeg izvođenja jedanaesteraca pošto su obe utakmice završene 1:0 za domaće ekipe.
- Za tu generaciju Crvene zvezde bio je to ogroman uspeh, ako se zna da je Partizan sačuvao tim iz prethodne sezone. Tu su bili Mijatović, Vorkapić, Jokanović, Brnović... Kod nas su ostali Duško Radinović, Goran Vasilijević i Vladan Lukić, koji se oporavio od povrede. Dakle, mlad i neiskusan tim koji nije bio uigran.
Večiti derbiji su i u njegovo vreme bili priča za sebe.
- Stadioni su bili krcati, utakmice za priču, igra za pamćenje. Mečevi najveća dva beogradska kluba bili su nešto sjajno u tmurnim vremenima.
Vidaković je postigao četiri gola za Sarajevo, 17 za Crvenu zvezdu, šest u dresu Betisa. Da je bio spreman verovatno bi učestvovao na Mondijalu u Francuskoj 1998.
- Povredio sam se pred Svetsko prvenstvo. Izgubio sam šanse za takmičenje koje mi je bilo san. Odigrao sam sedam kvalifikacionih utakmica, uveren sam da bih igrao na planetarnom šampionatu. Ta želja mi se nije ostvarila. Tužan sam i danas zbog toga i uvek ću biti.
Za reprezentaciju SR Jugoslavije Risto je odigrao osam utakmica, u dresu prethodne selekcije SFRJ ima jedan meč. Budući u kakvim uslovima je reprezentacija tada funkcionisala, nisu to male brojke.
- Dugo nismo mogli da se takmičimo na međunarodnoj sceni. Da nije bilo povrede dogurao bih možda do 20 mečeva. Bila je to možda najsjajnija generacija reprezentativaca posle one koju je predvodio Dragan Džajić. Ostvarili bismo veliki uspeh u Švedskoj na EP da nije bilo sankcija.
Vidaković je bio je pomoćnik Havijera Klementea u reprezentaciji Srbije. Onda je radio po egzotičnim zemljama: Honduras, Maldivi, Filipini, Indonezija, Malezija.
- Trenutno sam u Maleziji. Izgleda da ova jugoistočna Azija ne da da se pomerim sa mesta. Stekao sam lepa iskustva, upoznao ovdašnju kulturu, usledila su mnoga putovanja. Indonezija je budućnost Azije u fudbalu. Ljudi vole fudbal i uskoro će biti učesnik velikih takmičenja.
Možda jednog dana sedne na klupu Sarajeva ili Crvene zvezde.
- To ne zavisi od mene. Razumem ljude koji vode te klubove. Rad trenera svodi se na veliki posao, svestan sam toga. Valjda se gleda nivo lige gde radim. Bio sam u nekoliko prilika u kontaktima sa Sarajevom, ali nije se ostvarilo. Nisam opterećen, tu sam – gde sam. Lepo mi je u Maleziji. Naravno, bila bi mi čast da budem trener Sarajeva ili Crvene zvezde. Biti trener Zvezde je privilegija, ali i velika obaveza od koje ne bih bežao.
KARIJERA POD UPITNIKOM ZBOG BAKTERIJE
Risto Vidaković je iz Crvene zvezde prešao u Španiju, u Betis, ali odmah je povredio prednje unutrašnje ligamente.
- U Španiju sam došao 1994. Povreda je stigla kad sam imao 28 punih godina. Nije povreda bila toliko strašna koliko je bila opasna bakterija koju sam „pokupio” na operacionom stolu. Sve se iskomplikovalo, dve godine sam se oporavljao. Mnogi su rekli da se neću vratiti na teren, da je malo ko uspeo ko je imao tu bakteriju. Uspeo sam, meni se posrećilo.
DUGO NISAM BIO U ŠEKOVIĆIMA
Risto Vidaković dugo nije bio u rodnim Šekovićima. I to mu nedostaje, prema sopstvenom priznanju.
- Rođen sam tamo, ali sam kao mali otišao u Nemačku, pa u Sarajevo, onda u Beograd i kasnije svuda po svetu. Obaveze su me sprečavale. Imam u Šekovićima rodbinu, ali voleo bih da se nađem tamo, da sretnem neke ljude koji su moja generacija i one koje sam tamo viđao kad sam dolazio.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
