EKSKLUZIVNO – Maja Ognjenović: Ne, još nije kraj

Ako NBA liga već godinama ima svoje „hajlatse” i to maltene ni pet minuta posle meča. Jedna dama ne iz tog, najvećeg cirkusa na svetu, dama iz Srbije, iz odbojkaškog sveta – IMA SVOJE! Ali videa, trenutke, najbolje poteze koji se brzinom svetlosti šire mrežama, TV kanalima, prate se bez treptaja. I retko da ih ona okači, deli ih na milione njenih pratilaca i poštovalaca i tako već više od tri decenije otkako je kročila u pravougaonik 9h18 metara uz neizbežnu „Mikasu”.

I tu nije kraj, uz njeno ime i prezime uvek stoje apozicije – kao magija, maestro s loptom, ona radi neverovatne stvari na terenu. I da - sve je to satkano u jednu priču o Maji Ognjenović!

Dok u Firenci polako sviće, rolaju se točkovi po pisti, tu je letelica u kojoj su sletele prvakinje sveta, tu je i briljantna Maja sa svojim Skandićijem. Dama broj 1 u izboru najboljeg tehničara na Svetskom klupskom prvenstvu u Sao Paulu. Bez preterivanja, ako pitate prave poznavaoce magične igre preko mreže – jedna jedina neponovljiva koja je u nedelju uveče, 14. decembra 2025. godine skinula s prestola moćni Koneljano, a svoj Skandići u premijernom učešću na prestižnom takmičenju, stavila na pijedestal.

I Maja je tu, mirnim tonom baš u svom stilu u ranim jutarnjim časovima priča za Sportski žurnal o velikom uspehu iz Brazila, nagradi, karijeri u Italiji, kraju koji se ne nazire – jer godine su samo broj!   

Osvojili ste Svetsko klupsko prvenstvo, proglašeni ste za najboljeg tehničara i to protiv ekipe koja je tri puta bila prvak sveta. Kako Vam sad, sa ove distance možda kratke, posle samo dva dana zvuči pobeda?

- Nagrada kao nagrada i to sam sto puta rekla koliko god to zvučalo kao fraza, dođe kao posebna potvrda. Ovo što je timsko je iznad svega, a onda kada dođe i pojedinačna, dobro je i lepo, ali nikada ne može da bude nešto što je veće i važnije od uspeha ekipe! Pogotovu kad dođe, ne bih rekla nenadano, ali kao što je sada došao za Skandići. Verujem da se niko nije nadao ili očekivao da to može da se desi - da prvi put odemo i da odmah osvojio zlatnu medalju. Nikada u toku meča ne razmišljam, fokus mi je toliko na igri da ne mogu ni da razmišljam o drugim stvarima. Posle 2:0, negde ste svesni i potajno se nadate da je tu blizu i da ste na korak od nečeg velikog. Takođe, kod mene postoji doza opreza koja je prevelika i koja mi ne dozvoljava da u toku same utakmice pomislim, gotovo je i dešava se. Imala sam izuzetno veliku veru u tim, i iskreno - imala sam intuiciju, osećaj da to može da se desi. Pričam pre početka takmičenja i utakmice. Finalni meč - da sam bila euforična, pišemo istoriju i slično tome - to ne.

Finale protiv Koneljana nosilo je posebnu težinu, da li ste tokom meča imali svest da ste blizu nečega većeg od još jednog trofeja?

- Uvek je teško i izazovno igrati protiv njih. Koliko već godina, sezona unazad Koneljano je neprikosnoven, što su svim rezultatima koji su postigli nebrojano puta dokazali. Pobedili smo ih prošle sezone u finalnoj seriji jednom i moje prve godine u klubu. Sećam se i kad sam bila u Vakifbanku, Ezačibašiju, jesmo ih pobeđivali. Imajući u vidu da su godinama bili nepobedivi, samim tim za mene pobeda i trofej dobijaju još više na značaju. Imam utisak da se desilo prvi put. Kažem baš maločas nije prvi put, ali s obzirom da je prvi trofej osećam kao da jeste! 

Vaša mirnoća i pregled igre ponovo su napravili razliku, koliko je iskustvo danas prednost, a koliko dodatni pritisak u ovakvim utakmicama?

- Mirnoća i iskustvo mi daju ogromnu snagu i velika je prednost nikako pritisak. Imam utisak da u ovim godinama, sa ovakvim znanjem i iskustvom, ne moć, ali mogućnost, prednost da sve sagledam na jedan drugačiji, mirniji, normalniji način nego što je to bio slučaj prethodnih godina. Otuda dolazi i ta lakoća igranja, donošenje pravih odluka u pravom trenutku. Poseban osećaj koji ne mogu da opišem. Kad dobijem kompliment te vrste „Jao kako igraš”, „Kako uživaš dok igraš”, „Radiš s lakoćom” – to je potvrda svega o čemu pričam.  Isključivo pripisujem osećaju - spoju iskustva i znanja i naravno uživanja. A došla sam u igrački stadijum da mogu na terenu da uradim šta god zamislim i hoću. 

Priznanje dolazi u fazi karijere kad mnogi već pričaju o kraju. Šta Vas i dalje drži „gladnom” izazova?

- Moja priča o kraju traje deset godina. Više mi je smešno da pričam na tu temu - povlačim se deset godina a nikako da se desi. I izvesno je da neće da se desi. Svih ovih godina bilo mi je baš važno da održim nivo, a nije bilo lako. Ne mogu da kažem i nije na mestu da govorim o sebi i da igram poslednjih deset godina na istom nivou – ne, to ne sigurno. Ali poslednjih nekoliko sezona vidim da sam u nekoj mojoj zamišljenoj konstanti i to mi je bilo izuzetno važno - da nikada ne dođe do nekog većeg pada, oscilacija. Nikada to ne bih sebi dozvolila niti bih trajala i igrala toliko dugo da se, ne daj Bože to desilo. Nagrada i kako rekoste bliži li se kraj... Izvesno je da će kraj doći jednog dana ali dokle god je ovako, dok imam snage i volje i vidim da sam na određenom nivou, to se neće desiti. Možda ne igram najbolju odbojku, možda nije ono što mogu najbolje da pružim, ali sam svakako zadovoljna. Sigurno i da je bilo i boljih perfomansi, ponavljam kontinuitet koji me je održao a nimalo lak... I zbog toga sam ispunjena što je tako kako jeste.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU