Mladi ljudi velikog srca

Pojedine priče ne nastaju na sportskim terenima, već daleko od reflektora i aplauza. Kad rezultati i medalje ostanu po strani, a u prvi plan dođe čovek, tad se rađaju trenuci koji inspirišu i podsećaju nas šta je zaista važno ‒ zahvalnost na svemu što imamo i na snagu u činu pomaganja. Luka Jakovljević je zajedno sa sestrom Anđelom, Strahinjom, Markom i njihovom majkom Milijanom Dragosavljević posetio Slobodanku Savić iz Ravnog Sela, samohranu majku četiri devojčice od jedne, tri, četiri i šest godina. Naši reprezentativci u kajaku su obezbedili petočlanoj porodici hranu, odeću, hemiju, ogrev, belu tehniku i ostale neophodne stvari.

Kako ste odlučili da učestvujete u humanitarnoj akciji?

− Prvi put sam video od Strahinje na društvenim mrežama, rekao mi je da će ići ponovo i da mogu da im se priključim. Prvo na šta sam pomislio je to da imam tri televizora, dok oni nemaju ni jedan. Kad sam došao, video sam da ljudi jako teško žive. Dom im je mali, gužva je, njih je Bogu hvala puno. Nemaju ni kupatilo, kupaju se u koritu nasred sobe. Žalosno je to videti u 21. veku − istakao je Luka Jakovljević za Sportski žurnal. 

Kakav je bio osećaj kad ste doneli stvari i videli njihovu sreću?

− Srce mi je bilo puno, jako mi je drago što mogu da pomognem. Samo što smo ušli, devojčica je pritrčala i odmah zagrlila moju sestru. Deca su veoma kulturna i neiskvarena. Iako nemaju, srećne su, vidi se to u njima. Male su, verovatno ni ne primećuju da im nešto nedostaje, ali tu su zajedno, spavaju, igraju se, grle i vole. Majka je veoma jaka i hrabra žena, kroz šta sve prolazi sama, ne žali se i ne kuka, a ima puno razloga za to. Ne mogu da opišem zadovoljstvo kad znam da činim dobro delo, ne da bi se o tome pisalo, pričalo ili postavljalo na društvenim mrežama, nemam problem ni da niko ne zna. Jednostavno, treba da se pomogne onome ko nema.

Da li sportisti imaju posebnu odgovornost da šire pozitivne primere?

− Apsolutno, propraćeniji smo i više zastupljeni u javnosti nego ostali ljudi. Mi u kajaku nismo toliko popularni, ali na primer, Strahinju znaju svi u Bačkoj Palanci i ljudi će pomisliti „ako je Dragosavljević to uradio, onda ćemo i mi”. Ukoliko svako od nas da po malo, biće dovoljno i uspećemo da olakšamo život onima koji nemaju.

Šta biste poručili ljudima kad je reč o solidarnosti i pomoći onima kojima je to najpotrebnije?

− Budimo humani, pomažimo jedni drugima, da ne mislimo samo na sebe jer kako drugome činiš tako će se i tebi vratiti. Učinimo bez interesa i očekivanja da će neko da nas potapše po ramenu i reći „bravo”. Nije to za čestitanje, već nešto normalno što bi svako trebao da uradi. Kad osvojim medalju, to je za pohvalu jer nema svako tu priliku, ali svi mogu da pomognu shodno mogućnostima. Pomozimo, Bog će to videti i nagraditi, tako to ide.