Kad mu je Damir Štajner, generalni sekretar OKS, uručio trofej za najuspešnijeg sportistu u godini iza nas, Aleksandar Saša Komarov, svetski šampion u rvanju grčko-rimskim stilom, zahvalio se tihim glasom i biranim rečima.
- Ovo je za mene velika čast, dobiti ovakvo priznanje u zemlji sporta i velikih sportista čini me ponosnim – rekao je veliki šampion i zahvalio se treneru, RSS, OKS, Ministarstvu za sport, klubu, saborcima iz tima i posebno jednom čoveku, Željku Trajkoviću, nekadašnjem najuspešnijem predsedniku u istoriji Saveza, rečima „on me je doveo u Srbiju”.
Razgovor za novogodišnji broj vodili smo u nekoliko navrata i na različitim mestima. Počeli smo u Zrenjaninu, nastavili u, iz dva dela, u Novom Sadu, pa u Beogradu, bili u društvu šampiona kad su mu dodeljivana priznanja za sjajne rezultate.
Podsetimo, Komarov je 21. septembra osvojio titulu svetskog prvaka u Zagrebu sa pet fantastičnih pobeda u kategoriji do 87 kilograma. Dugo će se vrteti film finalnog meča protiv Iranca Alireza Mohadipiania, srebrnog sa Igara u Parizu, kad je iz minusa došao do trijumfa i pobede 4:3. Na EP u Bratislavi, 12. aprila, savladao je Nemca Hansa Vagnera (3:1) za bronzano odličje. Osvojio je za Srbiju jedino svetsko zlato iz olimpijskog sporta u protekloj godini, dovoljno za trofej najboljeg sportiste.
Na opasku kako započeti razgovor posle tolikog broja natpisa, kroz osmeh je brzo odgovorio.
- Ranije ste me, između dva intervjua, pitali šta se dogodilo od poslednjeg susreta, a što niste čuli, možemo tako – predložio je velikan srpskog sporta.
I, kakvih novosti ima?
- Poslednje su da sam u građevini, za mešalicom i lopatom u ruci. Kratko rečeno, fizikališem s majstorima. Kupio sam u Kragujevcu staru kuću, u blizini roditeljskog doma supruge Nevene. Krenuo sam u renoviranje, sve srušio i ostali su samo zidovi. Posle Svetskog u Zagrebu postavljen je nov krov, zatim elektro i vodna instalacija, sad je finiš malterisanja, može se reći da je i taj posao okončan. Verovatno će se krečiti tokom januara.
Šampion s lopatom i pravljenjem maltera?
- Ništa nije čudno, volim da radim, da sam aktivan i ne pada mi teško. Ma, bilo je razgovora s nekom grupom majstora da samo oni rade, kako se kaže „ključ u ruke”, a kad su rekli cifru nisam mogao da verujem koliko traže. Nevenin otac je rekao da ne žurim, oni su prokomentarisali da sam šampion i da mogu da platim. Nisam želeo da odgovorim. Stigao je majstor tri puta jeftiniji, uz našu pomoć. I, tako sam se našao za mešalicom.
Pretpostavljamo da su komšije bile iznenađene?
- Ne previše, jer nikad ne ističem ostvarenja u sportu. Ima anegdota kad su me zvali da se uključim u jednu TV emisiju. Presvukao sam se, seo u automobil, obavio razgovor i vratio se za mešalicu. Malo kasnije naišao komšija i začudio se: „Saša, otkud ovde, sad sam te gledao na televiziji?”.
To je sve?
- Nije, obišao sam sa Nevenom, a počeli smo i sa sinom Pavelom, veliki deo Srbije. Bili smo u Sandžaku, Novom Pazaru, na Zlatiboru i Kopaoniku, kroz pripreme reprezentacije dobro sam spoznao Divčibare, znam da Vojvodinu čine Srem, Banat i Bačka. Novi Sad odlično sam upoznao i prepešačio, takođe i Frušku goru, obišli smo i Sremsku Kamenicu, bili u poseti kod Nevenine drugarice. Da ne zaboravim, pecao sam sa Kristianom Frisom na Tisi, u Senti i opet ćemo. U planu su obilasci Stare planine, Tare i mnogo lepog čuo sam i o Paliću, pa ću i tamo.
Zaključak posle turističkih putešestvija?
- Srbija je mnogo, mnogo lepa zemlja, baš lepa!
Da se vratimo rvanju, s Proleterom ste osvojili prvu ekipnu titulu, tačnije, duplu krunu?
- U Rusiji nije ovakav format takmičenja i ovo mi je bila prva titula. Lepo je kad se podigne šampionski pehar i klub ima bogatu tradiciju sa 21 titulom. Kad sam došao u Srbiju i počeo da se takmičim pod njenom zastavom, brzo sam spoznao da je Proleter najbolji klub, sa dobrim uslovima i odličnom omladinskom školom. Niko me nije pritiskao da napustim Kragujevac i preselim se u Zrenjanin. Rekao sam treneru Vojislavu Trajkoviću, pre godinu dana, da želim da budem član Proletera i da se s porodicom doselim u banatsku ravnicu.
Uradili ste u rvanju ono što niko nije pre vas, recimo, na EP u Bukureštu, 13. februara 2024, nanizali ste pet pobeda za titulu i savladali aktuelne evropske, svetske i olimpijske šampione?
- To mi je bila prva seniorska medalja i rado se sećam kad sam otrčao pobednički krug sa zastavom Srbije. Imao sam veliku podršku i sećam se da sam, sa vama, doručkovao na dan finala i da reč nismo progovorili o rvanju i meču za zlato. Evropskog prvaka Ištvana Takača (Mađarska) pobedio sam u osmini finala, u četvrtfinalu olimpijskog, Žana Belenjiuka (Ukrajina), u finalu svetskog Alija Čengiza (Turska). Na mene nisu računali, a bio sam spreman i s formom na najvišem nivou.
Tad ste rekli, kasnije često ponavljali, da ne gledate na žreb?
- Kad sam počeo da treniram rvanje, uvek sam želeo da se borim za medalje i nije me nikad zanimalo ko je s druge strane. Da bi se osvojilo odličje i popelo do prve pozicije, moraš da pobediš sve protivnike. Uvek idem postepeno i mislim na borbu sa prvim narednim rivalom, nikad ne bacam pogled u daljinu, ko bi mogao biti protivnik u finalu.
Godina iza nas počela je turnirom Ranking serije u Zagrebu?
- Nisam bio zadovoljan nastupom, tek smo izašli iz bazičnih priprema i forma nije bila na potrebnom nivou. Sve se to brzo ispravilo dodatnim radom i došlo do željenog.
Trener Vojislav Trajković kaže da se naježi kad se seti poslednjih nedelju dana aprilskih priprema pred EP u Bratislavi. Vaš nastup bio je pod upitnikom?
- I ja se naježim. Nekoliko dana pred put na kontinentalni šampionat morao sam u bolnicu, napao me nekakav virus, bilo je ozbiljno. Nisam želeo da odustanem, lekari su bili protiv. Na svoju odgovornost pristao sam da budem u ekipi i borim se za Srbiju. Iako vidno iscrpljen, savladao sam Nemca Vagnera za treće mesto. Oni koji su znali u kakvom sam bio stanju pred odlazak u Bratislavu, rekli su da sam načinio podvig i da je bronza jaka kao zlato.
Za vas kažu i primetno je da ste skromni, bez ikakvih dodatnih zahteva tokom priprema i takmičenja. Samo jedna želja nije vam ispunjena?
- Znam o čemu se radi. Kad sam se u Bratislavi sa bronzanom medaljom vratio u hotel, otišao sam u sobu trenera Trajkovića i želeo da mu je poklonim. Odbio me rečima da pripada samo meni. Obilazio me u bolnici po nekoliko puta tokom dana, obavezno pre i posle treninga, nije dozvolio da mi nešto nedostaje. Kad sam se loše osećao, zora nije ni svanula, pozvao sam ga i probudio. Dojurio je i odvezao me u bolnicu. Nikad mi nije rekao da treba da idem na Evropsko, odluka je bila moja. Divan, plemenit čovek, svima u timu pomaže. Svi se njemu obraćamo. Kad ostvarim rezultat, prvog ga pomenem, kao i ostali iz reprezentacije.
Dobrotu niko ne iskorišćava?
- Neee, bilo bi suludo. Voja želi da budemo šampioni u istoj meri koliko to želimo sami. Doživljavam ga kao starijeg i iskusnijeg brata i znaju se granice. Dugo je sa najboljom selekcijom, zna posao i njegova je prva i poslednja. Tu nema šta da se doda, oduzme.
Očito da vam je rvanje sve?
- Porodica, familija i rvanje su mi sve. Ponovio bih što sam nekad, dosta ranije, rekao. Velika takmičenja su moj život i trudim se da u njima uživam.
Sa svetskom titulom ostvarili ste veliki san?
- Jesam, sanjao sam zlato i šampionski pojas. Planetarna titula mnogo mi znači. Osvojio sam je sa 26 godina i rekli su mi da je ispred mene još dosta godina uspešne karijere i da neće da bude jedina. Time se ne opterećujem, dok se budem borio uvek ću da ciljam najviše. Mnogo mi je žao što Georgij Tibilov i Sebastian Nađ nisu osvojili medalju u Zagrebu, bili su blizu.
Rvanje je pojedinačni sport, a često ističite ekipu?
- Bez dobrog tima, ekipe, nema ni dobrog pojedinca. Činimo sve jedan za drugog, međusobna podrška je neverovatna i treba videti atmosferu kad je neko od nas na strunjači, a ostali na tribinama. Naše radosti i tuge su zajedničke, zato smo dobar tim i osvajamo medalje.
Na početku 2025. vi i vaši saborci iz državnog tima rekli ste da počinjete pripreme za Igre u Los Anđelesu 2028?
- Tačno tako, kad su počele bazične pripreme to je rečeno u razgovoru s trenerom Trajkovićem, Davorom Štefanekom, čelnim ljudima Saveza. U sportu su sva takmičenja podređena Olimpijskim igrama. Bitna su svetska i kontinentalna prvenstva, značajni su i turniri Ranking serije i neki drugi, ali su Igre vrh vrhova, iznad njih nema u sportu ništa više. I u 2026. su Evropsko i Svetsko i bićemo posvećeni za visoke rezultate, uz napomenu da su sva takmičenja prolazne stanice za ono najvažnije, Los Anđeles 2028.
U dresu Srbije zlata sa evropskog i svetskog prvenstva, sad se očekuje i olimpijsko?
- Dovoljno ste me upoznali da znate da ne volim da se bavim prognozama, još manje da obećavam. Ima do Igara još dosta vremena, pune dve i po godine. Uvek dajem sve od sebe, maksimalno sam posvećen na takmičenjima i za mene, kao i ostale sportiste, olimpijska medalja je san, zlatna iznad svega. Sve imam, ona nedostaje. Za svako takmičenje treba da se uloži mnogo truda, prođe kroz naporne treninge, odrekne se mnogo toga da bi se ostvario uspeh. Izazovi su uvek najviši i verujem da ću i svim narednim da odgovorim kako treba.
Poruka za kraj?
- Ono što želim u Novoj godini svojoj porodici, to želim i svim drugima, zdravlje, radost, sreću, uspeh... – poručio je Aleksandar Komarov, najbolji sportista Srbije za prošlu godinu.
LIČNA KARTA
Ime i prezime: Aleksandar Komarov
Datum rođenja: 5. maj 1999.
Mesto rođenja: Sankt Peterburg
Visina / težina: 180 cm / 87 kg
Porodica: Supruga Nevena, sin Pavel
NEVENA
Rvanje je spojilo Aleksandra s Kragujevčankom Nevenom Vulović. Bilo je dovoljno da se pogledi susretnu na SP za mlađe seniore u Beogradu 2021, pa da se rodi ljubav. Venčali su se u Kragujevcu 26. oktobra 2023, 3. januara 2025 rodio se sin Pavel. Nevena dobro poznaje rvanje, bila je juniorska reprezentativka Srbije i ispratila je sva Sašina velika takmičenja izuzev EP u Bratislavi, kad je sinčić imao koji dan više od tri meseca.
- Ogromna mi je podrška, čujem je kako sa tribina navija – često ističe Aleksandar.
PAVEL
Kad je postao svetski prvak, Komarov je, uz prisustvo supruge Nevene, sinu oko vrata okačio zlatnu medalju. Komarovi su poznata sportska porodica, otac Andrej, nekadašnji rvač, sad je trener, vodio je i kadete Rusije, stariji brat Artjom je od rvača postao trener, sestra Marija ima svetske medalje u karlingu i na ZOI u Pekingu 2022. bila je član reprezentacije Rusije. Najmlađi Ilija krenuo je Sašinim stopama. Minule jeseni, na juniorskom SP u Bugarskoj, osvojio je bronzu u kategoriji do 97 kg. Posle Sašine svetske titule, došao je u Zrenjanin da bratu čestita. Samo majka Olga nije u sportu.
Da li će Pavel očevim putem?
- Nas je otac usmerio da se bavimo sportom. Bio je rvač i braća i ja smo krenuli na strunjaču, sestra u zimski sport. Rano je govoriti za Pavela, kad bude trebalo sam će da odluči. Doduše, postoji fotografija kad smo se pripremali za EP u Bratislavi, kako ga u Proleterovoj dvorani, preko strunjače, nosi trener Trajković – kroz osmeh je rekao srećni otac.
NOVA GODINA I BOŽIĆ U RUSIJI
Dobijanju priznanja od OKS prisustvovali su supruga Nevena i sinčić Pavel. Morali su da prenoće u Beogradu i pre svitanja bili su u avionu za Sankt Peterburg. Novu godinu, prvi Pavelov rođendan i Božić obeležiće u Aleksandrovom rodnom domu.
Povratak je planiran za 10. januar, a Nevena je već obezbedila praznični trobroj Žurnala.
TOVAR ZLATA
Komarov je osvajanjem svetske titule uradio što niko pre njega u rvanju nije. Bio je, po dva puta, kadetski i juniorski evropski i svetski prvak, upario je iste titule i kao mlađi senior, posle evropskog zlata iz Bukurešta 2024. i svetskog iz Zagreba, spojio je i seniorske titule. Preostala je još olimpijska!
- Finala nikad nisam izgubio – ističe Komarov.
ZRENjANIN – KRAGUJEVAC
Porodica Komarov od aprila je stanovnik Zrenjanina, ubrzo će da bude useljiva kuća u srcu Šumadije.
- Znam pitanje – nasmejao se Komarov. - Sa reprezentacijom sam dugo na pripremama i takmičenjima i planiramo da Nevena s Pavelom boravi u Kragujevcu. Ostalo vreme bićemo u Zrenjaninu. Kao što mi je lepa Srbija, lepa su mi i oba grada i navikao sam i na jedan i drugi.
DRAGO MI JE SVAKO PRIZNANjE
Svetski šampion, pre trofeja OKS, dobio je i druga velika priznanja. U Zrenjaninu mu je pripala Nagrada grada, potom je dobio Spartakovu, najveće priznanje AP Vojvodine u oblasti sporta, pa je prigrlio pehar namenjen najboljem sportisti Vojvodine, RSS proglasio ga je za najboljeg našeg rvača, Svetska rvačka federacija (UVV) za najboljeg na planeti.
- Ponosan sam, drago mi je i svako priznanje znači mi puno, a i za srpsko rvanje. Ima mnogo mladih talenata u mlađim selekcijama, potencijala za budućnost i kad sam primao priznanja mislio sam i na njih i uvek sam spreman da im pomognem.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
