Tri stepenice do trofeja

Ime Nemanje Glušice, u poslednjih nekoliko godina, sve više izbija u prvi plan zahvaljujući uspesima na klupi Mačve. Kao retko ko pre njega, za kratko vreme četrdesetogodišnji Zemunac uspeo je da stručnim radom, ponašanjem na terenu i van njega, zavredi poverenje igrača, kolega, čelnika Mačve i tradicionalno probirljive šabačke publike. Zbog toga ne čudi što tvrdi da su klub i Šabac postali njegova druga kuća.

- Poput većine vršnjaka poželeo sam da igram fudbal, trenirajući u mlađim kategorijama Zemuna, Zmaja i Radničkog (Novi Beograd). Ljubav je bila toliko jaka da sam još tada odlučio da se u potpunosti posvetim fudbalu, ako ne kao igrač, a onda kao trener. Završio sam Sportsku akademiju i kao volonter pola godine radio sam u Voždovcu, a devet leta proveo sam u omladinskoj školi Zemuna. Imao sam sreće da se nađem u sjajnoj grupi ljudi koja je imala zajednički cilj da zemunsku školu fudbala vrati na mesto koje joj je pripadalo. Najviše sam sarađivao sa Goranom Vukovićem i Lazarom Jančićem, kao sa iskusnijim kolegama Draganom Šipkom i Milovanom Mitićem. Mnogo energije uložili smo u ovaj projekat i ostvarili zapažene uspehe, sve takmičerske selekcije vratili smo u najviše rangove, a iz naše škole redovno su izlazili reprezentativci kako na nivou FS Beograda, tako i FSS - vraća film Glušica.

Pre četiri godine stigao je u Šabac.

- Kao i svaki profesionalac planiraom sam da se oprobam u seniorskoj konkurenciji, a istovremeno sam bio svestan narodne izreke da niko nije postao pop u svome selu. Na preporuku kolege Vukovića došao sam u Mačvu i postao asistent Ivanu Kurtušiću, sa ciljem da radom i ponašanjem ostavim što dublji trag. Izazov je bio veliki i svojski sam se trudio i upeo da steknem PRO licencu.

Pre dve godine Mačva se našla u delikatnom položaju.

- Izabrano je novo rukovodstvo, a na poziv predsednika Filipa Pejovića postao sam šef struke. Zahvaljujući radu i dobroj koordinaciji sa svim klupskim strukturama sve se odvijalo po planu i uspeli smo da ostvarimo zapažene rezultate u kontinuitetu. Realno smo procenjivali objektivne klupske mogućnost i oslanjali se, uglavnom, na povratak domaćih igrača, a prilikom dovođenja novajlija nismo gledali samo igrački kvalitet nego i osobine koje su bile pretpostavka za uklapanje u našu sredinu. U pretprošloj sezoni usepli smo da iz teške pozicije doguramo do plej-ofa, da bismo prošlu završili na četvrtoj poziciji. Letos smo odigrali dve dobre takmice baraža sa niškim Radničkim, sve do poslednjih 20 imali smo aktivan rezultat.

Ambicije su porasle u ovom prvenstvu.

- Logično je da se pri svakom novom pokušaju podiže lestvica uspeha. Posle kiksa u prvom kolu u duelu sa Grafičarom, pred našim navijačima, munjevito smo reagovali i popunili praznine u timu. Igrali sve bolje i pauzu smo dočekali na trećoj poziciji, sa dva boda manje od drugoplasiranog Voždovca, što nam daje realne šanse da na proleće izbiorimo plasman u elitu. Posebno sam ponosan na uspehe u Kupu Srbije.

Pod rukovodstvom Nemanje Glušice, crveno-crni su ostvarili veliki uspeh i izbacili dva člana elite, Partizan i IMT.

- Eliminacija superligaša, bez dileme, najveći je uspeh u mojoj kratkotrajnoj trenerskoj karijeri. Izazov je bio ogroman, pogotovo u duelu sa crno-belima jer igraju raznovrsno i ofanzivno i objektivno imaju bolji tim od našeg. Pripreme za ovakve utakmice su specifične, igračimna nije potrebna dodatna motivacija, već uverenje o mogućnosti potencijalnog uspeha. Kao i pred svaki meč, odradili smo detaljnu analizu igre rivala i zaključili da je najvažnije da izdržimo nalete Partizana u prvih pola sata. Svi su ispunili zamisli i odigrali najbolje prvo poluvreme otkakao ih treniram.

Ni u pauzi nije bilo posebnih uputstava.

- Dobra igra dala nam je vetar u leđa, pa sam im rekao da mogu malo i da se opuste i više napadaju, što nam je na kraju i donelo veliku radost. I meč sa IMT-a bio je zahtevan, ali ušli smo mnogo ofanzivnije. Igralo se obostrano otvoreno, uz šanse na obe strane i na kraju smo, uz malu dozu sreće, izborili plasman u četvrtfinale.

Obe vredne pobede Šapčani ubraju među istorijske.

- Kao kolektiv smo delovali besprektorno i svaki pojedinac, od golmana Savića, do rezervista, pružio je maksimum.

Apetiti su sada i porasli.

- U svaku utakmicu ulazim sa pobedničkim ambicijama pokušavajući da takvo razmišljanje prenesem na igrače. Od pehara nas dele tri stepenice, pokušaćemo da ih preskočimo. Mačva je pored velikog broja navijača specifičina po bogatoj istoriji, a kao najveći uspesi izdvajaju se dva plasmana u polufinale, uz podsećanje da su tada nadigrani zagrebački Dinamo u sezoni 1988/89. i Crvena zvezda, 2018. godine. Bilo bi lepo da posle trijumfa nad Partizanom bar ponovomo te sportske podvige. Za mene i ovu generaciju igrača Kup Srbije veliki je izazov.

Sve bi, sigurno, bilo bolje i ubedljivije, uz očekivane poteškoće oko uklapanja novajlija, tokom većeg dela jeseni Šapčane nisu pratile povrede bitnih igrača poput Vraštanovića, Živkovića, Ergelaša, Pejovića...

- U tom kontekstu, naši glavni aduti za proleće trebalo bi da budu dobre pripreme kroz koje će proći svi prvotimci, pogotovo oni koji to nisu letos nisu.

Recept za uspeh je jednostavan.

- Svaki trener voli da u prvi plan stavlja mlađe igrače, ali se potom oslanja na iskusne kad zagusti. Od prvog dana trudim se da svi igrači budu isti i da imaju šansu za dokazivanje. Zbog toga ne volim da ističem pojedince već potenciram na kolektivu i kolektivnoj odgovornosti. Neke od fudbalera poznajem duže od tri godine, pojedince od letos, ali trudim se da iz svakog od njih izvučem maksimum. Dodatnu snagu daje činjenica da su svi profesionalci, posvećeni radu i zajedničkim uspesima. Ukoliko nastavimo da pozitivnu energiju iz svlačionice prenosimo na teren mogli bismo da se nadamo slavlju na kraju.

Ličnu priču skrenuo je na Mačvu.

- To ne treba da čudi jer su već duže sve misli i ambicije vezane za ovaj klub. Odavno sam upotpunosti posvećen fudbalu i trenerskom pozivu i uvek je na umu početna maksima da ostavljenjem dubokog traga u svakoj sredini iza sebe ostavim obostrano lepa sećanja. Zadovoljan sam životom u Šapcu i sve mi se više čini da postajem Šapčanin u pravcom slisu te reči. Nemam mnogo vremena za privatan život, ali osećam se srećnim i upotpunosti ostvarenim kao čovek i profesionalac. Verovatno sve ne bi bilo tako da nije velike podrške majke Gordane i brata Vukašina - kaže Glušica.