Ječmenica: Noge su mi se odsekle zbog treninga sa Monikom Seleš

U vreme kad su snovi o profesionalnom sportu delovali daleko, na novosadskim ulicama i terenima igralo se iz čiste radosti – i upravo iz te radosti počela je da se slaže priča koja će kasnije postati više od slučajnosti.

Bilo je suđeno da dve Novosađanke stanu jedna preko puta druge na jednom od najvećih terena, u Parizu, početkom 1990-ih, pred krcatim tribinama. S jedne strane, Monika Seleš, vlasnica devet gren slem trofeja i jedna od najvećih šampionki tog vremena. S druge, Tatjana Ječmenica, tada mlada igračica, čija je karijera bila svedočanstvo talenta i truda.

Taj susret nije bio samo trening – bio je susret putanja i snova, a Ječmenici najbolji dokaz da beli sport vrlo brzo postaje mnogo više od same igre.

Talentom, spontanošću i iskrenom ljubavlju prema tenisu, Tatjana je stigla među 80 najboljih igračica na svetu, tačnije do 72. pozicije, igrala na sva četiri gren slem turnira i osvojila šest ITF titula. Odmah posle profesionalne karijere postala je selektorka ženske reprezentacije Srbije i to u dva razdvojena perioda – od 2005. do 2007. i od 2014. do 2020. Danas, putem svoje škole, nastavlja da iskustvom i znanjem oblikuje nove generacije.

U intervjuu za Sportski žurnal prisetila se najdražih uspomena sa igračkih dana, kako je pušku zamenila reketom, brojnih zanimljivih anegdota sa terena, kao i izazova u okviru Akademije u poslednjih nekoliko godina.

Jedan grad i tri uspešne teniserke — Monika Seleš, Sandra Naćuk i Vi. U to vreme pričalo se da je potrebno da se rodite u Novom Sadu da biste bili odličan igrač. Šta je tako posebno u gradu?

– Bilo je baš čudno… Postojala je samo Monika. Za sve nas koji smo trenirali, profesionalni sport je bio nešto nedostižno. Bavili smo se tenisom i visili na terenima iz ljubavi, zbog druženja, kad je sport imao veću vrednost. Imali smo dobru školu. Moj pokojni trener je stvorio mnogo igrača koji se nisu vinuli u profesionalne vode, ali su bili izvanredni. Da bi se došlo među najboljih 100, treba milion kockica da se sklope, da se mozaik namesti.

Jednom prilikom rekli ste da ste od oca uglavnom dobijali puške kao igračke. Kad ste pušku zamenili reketom?

– Moj otac je bio lovac, a ja, kao prvo dete – njegov „sin“, išla sam s njim na lov i ribolov. Imala sam kratku frizuru, pa su mnogi mislili da sam „bata“. Mama je igrala stoni tenis, a tetka, po kojoj sam dobila ime, bila je reprezentativka u stonom tenisu. Mama me je odvela u čuveni SPENS i upisala na stoni tenis. Međutim, ubrzo sam prešla na „veliki tenis“, kako smo ga zvali, jer su moja braća od ujaka, za koje sam u to vreme bila baš vezana, trenirala veliki tenis. Od sedme godine sam u belom sportu i vrlo brzo sam počela da beležim prve rezultate – od osvajanja vojvođanskih, pa sve do državnih šampionata. Tako su kolekciju pušaka ubrzo zamenili pehari na policama u sobi.

Prvo ste skupljali loptice na revijalnom meču Monike Seleš, a nekoliko godina kasnije trenirali ste s njom na Rolan Garosu. Kako biste opisali taj trenutak i koje emocije budi?

– Kad je na teren ušla Monika, mislim da su mi se noge odsekle. Ne da sam dala sto odsto, mislim da u životu nisam brže trčala i radila nogama. Kao da nikad do tada nisam bila u formi. Na moju sreću, posle sat i po, meni je pukla žica na reketu, pa smo morale da prekinemo.

Imali ste i sparing sa Arančom Sančez Vikario?

– To je jedan od tih momenata koji su mi značili. Skupljala sam loptice Moniki i Aranči i samo posle nekoliko godina dobila priliku da treniram sa njom. To mi je bilo važnije od bilo kog meča. Počele su da se pune tribine. I danas mi zvuči sve neverovatno. Mamu sam pozvala da joj kažem kolika je gužva, bilo mi je nerealno.

Ambiciozni ste, ali ne potencirate ciljeve i rezultate. Da li je tenis i danas igra?

– Niko iz moje porodice nije imao ideju da je to moj poziv i da ću jednog dana da živim od toga. Sve to bila je igra i način da se dete skloni sa ulice – jednostavno, navikla sam da nekoliko sati dnevno moram da budem „spartanac“. Kad sam postala profesionalac, kad sam videla odnose drugih igrača prema treningu, meču, ishrani, suplementaciji, oporavku, spavanju, shvatila sam da to baš i nije igra. Okolnosti su me naterale da se uozbiljim. Danas znam kroz koji trnovit put mora da se prođe ako postoji želja da se uspe u tenisu i da je onda to malo više od same igre…

Da li je bolje početi igrati tenis bez razmišljanja o uspehu i koliko današnje generacije to opterećuje?

– Danas deca ulaze u tenis sa ogromnom željom da budu Ana, Jelena, Novak, Janko, Viktor i tako dalje. S druge strane, roditelji ulažu ogromna finansijska sredstva sa verom i željom da im se sve to vrati, ali i da dobro zarade. Zvuči dosta grubo, ali, nažalost, tako je. Sve je manje i manje iskrene ljubavi prema sportu.

Kako danas u Akademiji u Novom Sadu trenirate decu?

– U današnje vreme rad sa decom, u bilo kom smislu traži prilagođavanje generaciji i na određene načine držati im pažnju i motivisati ih… Nekada nije bilo mnogo „filozofije“ – dođeš na trening i radiš sve što ti je trener rekao, još moraš da daš sve od sebe da ne bi bio oteran kući. Sad se sve promenilo i odnos dece prema sportu i autoritetu.

Dok ste igrali, da li ste tokom praznika bili na nekom turniru?

– Naravno, otkad sam počela ozbiljnije da se bavim tenisom, zaboravila sam i na zimovanja i na letovanja. Ni malo puta se zadesilo da za Novu godinu, Božić, Uskrs budem negde na turniru… Zato kažem, sve nosi neku žrtvu, ali nikome nije lako…

Kako su tada izgledali novogodišnji praznici, a kako izgledaju sada?

– Iskreno, pre neki dan sam komentarisala da su praznici nekada bili drugačiji, sve mi je tada imalo veći draž. Nekoliko puta mi se dogodilo da za Novogodišnje veče budem u Australiji. Putovala sam sa tatom, pa smo bili zajedno, dok su kod kuće bili mama i sestra, pa mnogo su mi nedostajali. Falilo mi je i društvo da proslavim sa njima, ali mogu da kažem da sam doživela ogromni vatromet u Sidneju koji je u to vreme bio spektakl.