Luka Jakovljević je mladi kajakaš koji nastavlja da ide ka svojim ciljevima s neizmernom upornošću i verom u sebe, uprkos brojnim izazova tokom protekle sezone. Propustio je međunarodna takmičenja zbog zdravstvenih problema, ali ga to nije obeshrabrilo, naprotiv, motivisaniji je više nego ikada da pokaže da je spreman za velika dela. Sa svega 20 godina, svestan je da se pravi šampion ne postaje samo kad se pobeđuje, već i kad se prevazilaze padovi, porazi i izazovi koji život nameće. Istrajnost, ljubav prema sportu i velike ambicije Bačkopalančanina mogle bi da posluže svima kao primer na koga bismo trebali da se ugledamo. O njemu će se tek pričati.
Kako biste ocenili proteklu sezonu?
– Od jedan do pet, ocenio bih je sa dva. Propustio sam međunarodna takmičenja, jer na Kupu Srbije nisam uspeo da obezbedim mesto u reprezentaciji. Imao sam i zdravstvenih problema tokom čitave godine, prvo s pritiskom, zatim sam polomio nos i sve je to uticalo da ne budem dovoljno spreman da pariram dosta iskusnijim takmičarima. Kad imate fizičkih problema, neminovno dolaze i psihički. Hvala Bogu, sad je sve potpuno u redu, treniram veoma naporno i nadam se da ću ove sezone otići korak dalje – istakao je Luka Jakovljević na početku razgovora za Sportski žurnal.
U veoma izazovnoj godini, da li ima nešto što vam je ostalo u lepom sećanju?
– Ima, naravno! Veoma sam zadovoljan svojim učešćem na državnom prvenstvu, osvojio sam dva zlata i srebro. U četvercu na 200 i 500 metara smo veslali Strahinja, Marko, Veljko i ja, dokazali smo da smo ubedljivo najbolji, izveslali trke s pola snage, a osvojili zlata. Trudiću se da budem sa tim momcima i na međunarodnim takmičenjima, imamo kvalitet i siguran sam da možemo do evropskih i svetskih medalja. Osim toga, na dvestotki u dvosedu smo stariji Dragosavljević i ja osvojili srebrnu medalju, iako sam želeo najsjajnije odličje ono je, ipak, pripalo mojim drugovima iz četverca i mnogo mi je drago zbog njih.
Kako je biti deo reprezentacije i predstavljati Srbiju?
– Privilegija je biti deo te ekipe, drago mi je da putujem, budem s najboljima i da sam ja među najuspešnijima. Želim da uzimamo medalje, da slušamo himnu, da me porodica kod kuće gleda preko televizije i ponosi se... to su stvari zbog kojih treniram. Taj osećaj ne mogu da opišem, kad jednom iskusiš onda svaki put želiš opet i opet!
3 MEDALjE osvojio je Luka Jakovljević na državnom prvenstvu 2025. – dva zlata i srebro
Osećate više pritisak od samog sebe ili od najbližih?
– Prošle godine sam imao dva pritiska, jedan od takmičenja, drugi zdravstveni (smeh). Uglavnom potiče od samog sebe, ne obazirem se na to šta će drugi reći. Naravno da me zanima mišljenje porodice, roditelja, brata, sestre... Ali ne dotiču me priče ljudi koji govore „Ej, što nisi uspeo, kako nisi mogao, trebao si brže za 0,1 samo da si se malo cimnuo”, pre svega zato što nikada nisu seli u kajak, ne znaju kakav je osećaj veslati, koliko je to teško i koliko svi mi treniramo. Moji me nikada nisu pritiskali, uvek su zadovoljni šta god uradim i govore mi da nije lako biti prvak u svom gradu, kamoli u Vojvodini, Beogradu ili Srbiji.
Sećate li se svojih početaka u sportu na vodi?
– Kad sam došao na prvi trening nisam ni znao šta je kajak. Tata me je doveo kod trenera koji je odmah krenuo da mi objašnjava, ovo ti je krme, ovo ti je ovo, a ja gledam i ne shvatam ništa. Zanimljivo da tada još nisam znao ni da plivam, da li su mi sigurnosni prsluk i krenuo sam da mlataram po vodi i dopalo mi se. Bio sam mršav, slabašan i smetalo mi je što u početku nisam mogao da se takmičim sa jačima od sebe. Posle sam postao bolji, krenuo da osvajam medalje i uvek bio među prva tri.
Pre kajaka trenirali ste fudbal?
– Ponekad mi nedostaje, želja mi je da obujem kopačke i igram utakmicu. Najomiljeniji sportista i neko na koga sam se uvek ugledao bio je Kristijano Ronaldo, sportista je broj jedan. Kad bi me neko pitao koga bi voleo da upoznaš i sa kim bi želeo da se fotografišeš, to bi bio on bez dileme. Volim kakao trenira, koliko je vredan, kako razmišlja, što ga ne dotiču tuđi komentari, uvek ima hrabrost da izvede penal, ostaje posle treninga da dodatno usavršava slobodnjake. Svi kažu da ima visok ego, on samo veruje u sebe, zna svoje potencijale i koliko vredi. Uvek ima ljubomore prema onima koji su ostvarili nešto u životu, jer se ne mrze dobri već najbolji.
Gde vidite sebe za nekoliko godina?
– Voleo bih da odem na Olimpijske igre! Veliki mi je san da donesem svojoj državi medalju s najvećeg sportskog takmičenja, to bi bio vrhunac karijere. Do Los Anđelesa, želeo bih da osvojim još mnogo medalja, da se izgradim kao takmičar jer sam svestan da mi još toga nedostaje. Uvek imam velika očekivanja od sebe, srčan sam i volim da se trkam, volim medalje, osećaj pobede, kad sam u društvu šampiona, volim sve to što čini sport.
PEH ZA PEHOM, NAJTEŽI DANI U ŽIVOTU
Kako ste polomili nos?
– Igrao sam fudbal i umesto u loptu drug je šutnuo mene u glavu. Zalepio mi nos za obraz, odmah sam otišao u Novi Sad gde su mi ga ispravili i stavili metar gaze. Rekao bih da je to bilo najgorih pet dana u životu. Deset dana sam pio po dva antibiotika, što je smrt za formu. Pre nego što se dogodio taj incident, bio sam sam bolestan nedelju dana, imao temperaturu 39°C i uzimao dosta lekova. Nije to sve, na drugom testiranju u teretani dogodio mi se još jedan peh, istegao sam tetive bicepsa. Odlazim slabašan i načetog zdravlja na pripreme u Trebinje, nisam bio u stanju da sastavim dva treninga. Smršao sam četiri, pet kilograma i toliko se osećao loše da sam svakog dana poželeo da se vratim kući.
BOG IMA PLAN, VERUJ MU
Da li je u toku dosadašnje karijere bilo teških perioda?
– Kad kiksnem jednu godinu, poput prošle, bude mi veoma teško, ali tvrdoglav sam i ne želim da odustajem. U glavi mi je uvek misao „Treniraj, treniraj, sve će se to jednom vratiti i doći u pravo vreme”. Prošla sezona je bila izuzetno teška, možda najviše na psihičkom planu. Često sam razmišljao da li sam dovoljno dobar za kajak, da li meni treba sve ovo, zašto moram da idem na Tikvaru svaki dan, nisam se kvalifikovao pa zašto onda treniram... Bilo je i trenutaka kad sam pomišljao da napustim ovaj sport, jer sam se toliko trudio, a nije davalo rezultate. Verujem u Boga, ima plan za svakog od nas, prepuštam njemu sve i neka bude kako On odredi.
LUKA JAKOVLjEVIĆ
Datum i mesto rođenja: 20. avgust 2005, Novi Sad
Visina: 181 cm
Težina: 84 kg
Discipline: K1, K2 i K4 500 m
Vesla od: 2020. godine
Nadimci: Jakov i Biza
Prvi sport: Gimnastika
Omiljeni film: Roki
Omiljena muzika: Volim da slušam sve naše,
krajiške, nemački, francuski i ruski rep, gruzijske...
Hobi: Pecanje
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
