Za treći proboj među počastvovane Partizan će morati da se bori neki drugi put, a do tada njegovi navijači s tugom će se prisećati filma istorijskog meča sa BATE Borisovim koji njihovi ljubimci posle mnogo muke dobili 2:1, nedovoljno za potpuno slavlje...
A sve je i uoči početka poslednje bitke za Evropu izgledalo kao da se igra meč Lige šampiona.
Oficijelna himna, ,,mušema“ sa logom, ambijent kao kad se igralo sa Arsenalom, Realom, Šahtjorom, Marsejom... i pesma sa svih strana posle tradicionalnog ,,Marša na Drinu“ kojom Grobari uoči svake važne utakmice pokreću svoje ljubimce.
Na žalost oni nisu postali junaci iako su se junački borili... Možda bi sve bilo drugačije da je trener Partizana u najvažniju ovogodišnju utakmicu poslao igrače koji su završili okršaj, ali, lako je posle bitke biti general...
Zoran Milinković je umesto, u Borisovu isključenog Jevtovića – na teren poslao još mlađeg vezistu – Sašu Lukića.
Zadržao je tako stare pozicije Baboviću i Brašancu i pokušao da energijom stigne do cilja, svesno žrtvujući iskustvo legendarnog Saše Ilića – čoveka koji je uveo Partizan u prvu Ligu šampiona, bio učesnik istorijskog plasmana u drugu...
U 25. minutu gosti su poveli. Kao na treningu, Belorusi su stigli do vođstva u Humskoj. Gordejčuk je izašao sam pred Živkovića, golmana Partizana mu je ušao u šut, lopta se međutim odbila do Staševića i spasa nije bilo...
Mladost Lukića i Živkovića, energija Brašanca, ali i iskustvo Babovića i Oumarua spojeni u jednu želju, kreirali su sliku kojom je Partizan na mapi Evrope predstavljen kao tim koji ne samo zna šta hoće nego i može to da napravi. Kadrovi s početka utakmice pretvarani su u senu iz koje gosti poput duhova izlaze pred golmana Živka Živkovića iza odbrane smušene zadnje linije crno-belih.
Nesigurni Fabrisio do te mere je destabilizovao ekipu Partizana da je golman Živković više morao da strepi od svojih nego od protivničkih igrača.
Na suprotnoj strani – Černik je i u trenucima kad se već mirio sa kapitulacijom postajao miljenik sreće, dva puta ga je spašavao Poljakov, jednom ko zna ko kad se Živković sapleo pred praznim golom.
Nema dileme da je Partizanu nedostajao Saša Ilić, ali i ozbiljan špic koji bi naterao štopere BATE Borisova da uđu u peterac Černikovog gola...
Božinov se izvlačio, Živković saplitao, a Oumaru iako najkonkretniji – bio je predaleko od gola. Takav Partizan, ušao je u nedozvoljeni minus iz kojeg je grčevito pokušavao da se izvuče ali, kako je vreme prolazilo postajalo je sve jasnije kako je BATE u poslednjih šest godina čak četiri puta postajao učesnik Lige šampiona.
Belorusi osim iskusnog Hleba nemaju vedete u timu, ali ni fudbalere od čijih nogu se lopta odbija kao da je kamen...
Prvi direktan šut u okvir gola u drugom poluvremenu, u 75. minutu, završio je u mreži BATE Borisova. Nemanja Petrović je sa 13-14 metara iskosa sa leve strane raspalio po lopti, ona je pogodila Žavnerčika i odsela u mreži u koju je za njom uleteo i beloruski fudbaler.
Partizanu je pobedu doneo Ivan Šaponjić, momak koji bi da je bilo sreće i počeo sinoćnju utakmicu. Makazicama iz peterca posle kiksa golmana Černika.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
