Mitrović ponavlja da napretka i uspeha nema bez žrtve, u njegovom slučaju trpi porodica.
- Žena ima stalni posao, deca su u školi. Odlični đaci, vole da idu u školu, sistem je totalno drugačiji. Uči se kroz interakciju s profesorom, nisu opterećeni nepotrebnim znanjima.
Kad već govorimo o sistemu – stiže i pitanje o sistemu odbojkaškog sporta.
- Pričao sam nedavno i s ljudima iz Saveza – nemamo dovoljno dece u odbojci, naš sistem je prevaziđen, u smislu da više ne ide da su klubovi ti koji prave igrače, nego mora da se stvori baza kroz nacionalne centre, da stručne službe selektiraju generacije, deca budu u sistemu gde su smešteni zajedno, da treniraju zajedno, igraju ligu. Gledam klubove u Srbiji, deca, na primer, igraju s loptama sa kojima i profesionalci – to je nedopustivo. Mora se sve dići na viši nivo. Pitanje je često i o broju stranaca – uveo bih još jednog u igru. Sve se svodi na novac, instant uspeh, na to „Koliko meni treba”. Igrači znaju prava, ali šta je sa obavezama – put do uspeha vodi dvosmernom ulicom. I uvek je pitanje šta ti daješ, kao igrač, ličnost. Dosta igrača ne zna šta želi – a šta će meni takav u ekipi.
AKO VREDIŠ, PREPOZNAĆE TE I U TUNGUZIJI
Na pitanje o budućnosti, stiže Aleksandrov brzi odgovor:
- Sve mi je u ovom momentu vezano za Spartak. Prvo da završim ovo što sam počeo, lako ćemo dalje. Ta anksioznost je najgora, razmišljaš o tome šta ćeš da radiš za dve godine – daj da prvo vidimo šta ćemo na sledećem treningu, kako ćemo da odigramo utakmicu. Ako vrediš, prepoznaće te i onaj iz Tunguzije, pa i onaj ko je pored tebe. Učim polako, nisam svemoguć, nisam „posisao” svu pamet sveta, učim svakog dana, učim od svojih igrača.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
