Mitrović: Do skoro nisam ni znao da smo prvi

Spartak iz Subotice sigurno je „hit sezone” u Super ligi Srbije - ako se pogleda tabela na kojoj su Golubovi trenutno prvoplasirani. No, ko malo bolje poznaje situaciju vrlo dobro zna da se ne radi o slučajnosti, nego da se lepa priča sa severa Bačke razvija iz dana u dan, na zdravim i pravičnim osnovama, sa tačnim, pa i pogrešnim potezima, ali sa mnogo energije na terenu i van njega.

I zato poznavaocima odbojke i nije iznenađenje kako se Aleksandar Mitrović, trener Spartaka, lako uklopio. Preuzeo je Golubove u završnoj fazi prošle sezone, a iako bi se u nekim momentima činilo da je spreman da uđe na teren i ponovo zaigra, doneo je energiju, ambiciju, sistematski rad koji daje rezultate.

Kao što mnoge dobre stvari u životu krenu slučajno, tako je bilo i u susretu Mitrovića i odbojke. Znatiželjan dečak iz Kruševca gledao je TV, na redu je bila odbojkaška utakmica između Crvene zvezde i Partizana, potom i Partizana i Vojvodine, stvorila se „iskra” koja je „zapalila” našeg sagovornika, tad jedanaestogodišnjaka.

- Sviđao mi se sport, znao sam da se zove odbojka, ništa više od toga. Opčinili su me skokovi, udaranje, eksplozivnost. Pitao sam oca da mi objasni kako se osvajaju poeni, nije znao, posle sam pitao i ujaka, nisam dobio željene odgovore. Imao sam sreću da je moja osnovna škola u to vreme bila najbolja u gradu što se odbojke tiče. Postojala je sekcija, vodili su je sjajni profesori i kad je jednog dana dežurni učenik došao da pročita obaveštenje da počinje novi ciklus, odmah sam se prijavio. Ideja je bila samo da naučim pravila, ali sam sport zavoleo i ostao. Trenirao sam i rukomet, fudbal i košarku, nekako sam uvek znao da ću da budem sportista. Tražili su me treneri mlađih kategorija, jer sam se snalazio s loptom.

Školska takmičenja i pobede, gradsko finale pred 1.500 đaka i roditelja, pa osvojeno prvo mesto... Sve su to bili elementi koji su zaokružili ljubav prema odbojci.

- Bio sam talentovan, znalo sa da ću moći da se snađem, igrao sam na svim pozicijama, bio i srednji bloker i dizač, čak sam se najviše zadržao kao dizač, a onda je došla 1999. i bombardovanje. Imao sam 16,5 godina i sve je bilo zatvoreno – skloništa, sirene – vreme bez treninga.

Na kriznu situaciju Mitrović je odgovorio sportom – radio je napolju, na kondiciji, snazi, uz mnogo improvizacije, volje.

- Trčao sam, radio sklekove, čučnjeve... Sećam se da sam i gurao neki auto na nekoj maloj uzbrdici – mrak, deset sati uveče. Desilo se da se otvorila teretana – a ja pravo u nju. Radio sam, nešto na svoju ruku, gledao druge. I kad je došlo vreme da krenu treninzi u sali, bio je to jun čini mi se – dođe situacija da prvi put skočim na treningu i dohvatim vrh antene – ničim izazvan. Bio sam u šoku, sećam se i izraza lica mog prvog trenera Zorana Zenića i kako me je pogledao i počeo da se smeje. Posle toga prešao sam da igram primača, na toj poziciji zadržao se do kraja karijere. Sve je išlo spontano, sa 17 godina u prvoj postavi – igrali smo Prvu „B” ligu, dolazili i u Suboticu. To mi je bila odskočna daska. Pronašao sam nešto u čemu sam dobar i volim da radim.

Profesionalna karijera vodila je Mitrovića od Kruševca do Partizana, potom i u Italiju, Tursku, Poljsku, Rusiju, Argentinu, Ujedinjene Arapske Emirate, zatim i u Francusku u kojoj je bio od 2013. do momenta kad je rekao „dosta”. Bio je i reprezentativac, olimpijac, osvajač evropske bronze...

- Sve u životu mora da se nauči, elementi igre, ali i kako se postaje profesionalac i nikad se sve ne nauči, nego se samo nadograđuje. Osnova je da znaš kad ležeš, budiš, odmaraš, treniraš. Nisam imao problema sa organizacijom vremena, ali nije bilo ni zimovanja i letovanja, od 17 – ni ekskurzije, velike mature. Danas je profesionalni život komplikovaniji, stižu nove informacije, saznanja, ali jedno ostaje isto – za bilo kakav rezultat mora da postoji žrtva. Da li je to društveni život, porodica, škola, za sve se, opet, može pronaći mesta. Biti profesionalac ne znači samo odrađivati stvari, sve što radiš mora da bude kvalitetno. U mojoj glavi je tako, ako perem sudove, činim to najbolje što mogu, ukoliko treniram, takođe. Trening traje 24 sata, pogotovo za trenera.

Kraj igračke karijere bio je vezan za početak trenerske. Sve se dešavalo u Francuskoj, po planu – u 38.

- Nekako sam zacrtao da ću da igram do 38. godine i tako je bilo. Zašto - ne znam. Nije bio ni jubilej, nego tako - i to se još poklopilo s koronom. Ostvario sam se kao igrač, suprug, roditelj - troje dece, dve kćerke i sina. Nisam bio odlučan u tome da ću da ostanem u sportu, pokušao sam da radim nešto drugo, budem „moderan”.

Ipak, bez sporta nije mogao – hala, lopta, sport, pa i stres – sve su to bili elementi koji su vratili Mitrovića u svet odbojke.

- Mislim da je taj stres, odnosno energija, nešto što najviše volim. Za vreme treninga, pre i posle, za vreme utakmice, po završetku... jednom dobiješ i ne možeš da zaspiš od uzbuđenja, pa onda izgubiš, opet ne spavaš. I tako, u krug. Na to sam se „navukao”, to me „radi”. Volim odbojku, uživam, pa još sam i plaćen za to – ne može bolje.

Tranzicija iz igrača u trenera bila je laka, spontana, pa i očekivana.

- U razgovoru sa igračima i trenerima poslednjih četiri, pet godina igračke karijere dobio sam savete da bih trebalo da ostanem u sportu. Dolazili su mi igrači da pričam s njima, savetujem, kao iskusan, kapiten. Sve je išlo kako treba, ide i danas. Imam 43 godine - i dalje sam mlad trener, nije me sramota da kažem da nešto ne znam, da mi treba pomoć, da pitam.

Mitrović ističe da mu je, krajem igračke karijere, budućnost bila vezana za Francusku.

- Porodično smo u Francuskoj 13 godina, no, komplikovano je steći profesionalnu licencu. Rad s decom me, s kategorijom ispod juniora, ne zanima. Viši nivo odbojke me više izaziva, interesuje. Put do profesionalne licence traje tri godine, nije to problem završiti, neko dobiti autorizaciju za rad. Hteo sam da radim, da mi daju neki rok dok ne završim – to, naravno, ne može. I u tom momentu stigao je poziv Takova. Bilo mi je malo i dosta inostranstva, plakao sam za Srbijom i nekako su se poklopile stvari. Uživao sam s Takovom, dobio i poziv u juniorsku reprezentaciju...

I, stižemo, polako, do pozicije u Spartaku. Mitrović podvlači da ga je klub na severu Bačke zanimao, da je čuo samo najlepše stvari o Subotičanima i ljudima koji ih vode.

- Pratio sam finala koje je Spartak igrao, pričao s tadašnjim trenerom Ivicom Jevtićem... Poziv je stigao, sve se lepo poklopilo i saradnja je počela.

Prošle sezone bio je treći trener Spartaka, počeo je Raško Jovanović, premostio Uroš Kecman... Između dve sezone pauze je donela dosta promena, a kakav je posao urađen tokom leta – vidi se ove zime na terenima.

- Bilo je tu mnogo igrača za koje sam želeo da ostanu, ali to nije bilo na meni. Na njima je bilo da vide šta žele, kako i sa kime mogu da se dogovore o nastavku karijere, dosta njih je u Spartaku već bilo četiri, pet godina i nekako je bilo normalno da potraže nešto novo. Uvek mi je bitan prvi kontakt sa igračima, tražim odgovore na pitanja šta mogu, žele. Krenuli smo u proces stvaranja novog tima, uz fantastične ljude, Lazara Markovića, Tihomira Banjanina. Dogovori su se brzo završavali.

Spartak je ove sezone, potvrđuju rezultati i parametri statistike, „pogodio” strance. Poljak Jakub Ziobrovski i Australijanac Sem Leo Flaverdej značajan su oslonac.

- Volim element romantike u svemu što radim, mora da postoji emocija, razlog, tako se pogodilo i u Subotici. Imao sam sreću da sam tokom karijere igrao svuda po svetu i upoznao mnogo ljudi. Kad vidiš nečiji video, vidiš najbolju verziju – Sem po tome nije bio najbolja opcija, među tri „pika”, ali sam imao sreću da mogu da se raspitam i dobijem informaciju „iz prve ruke” o igrama u Australiji, ali i s koledža u Kanadi. Bili su to ljudi kojima verujem, od kojih mogu da naučim. Znali smo šta tražimo i šta da pitamo, pa smo se za njega i odlučili. Što se Jakuba tiče, naravno, nismo gledali samo njega. Dobio sam broj telefona, uvek želim da porazgovaram, čujem glas. Rekao mi je da je iz Žešova gde sam igrao dve godine i da me poznaje – da mi je, kao dečak, dodavao lopte i da me pamti po dužoj kosi. Kad mi je kazao da je iz Žešova, sjajne odbojkaške sredine, prelomio sam: „Primljen si”. Sve što sam u životu naučio, bilo je kroz odbojku. Ne samo o igri i sportu, nego celo razvijanje, socijalno, mentalno, kulturno, išlo je kroz sport. I kad dovodim igrača želim da to bude koji je za primer, od koga mogu i ja nešto da naučim, ali i njegovi saigrači, sadašnji i budući. S Jakubom je dovoljno da ćutite i učite - kradete to znanje. Ako si pametan i gledaš šta i kako radi, napredovaćeš. I to je veoma bitno, jer, osim onoga što daje na terenu, igrač mora da bude i primer i motivacija za generacije okolo. To važi i za Simića, Milutinovića...

Kako odbojkaši Spartaka igraju, vidi se po rezultatima, ali se ne može baš sve meriti brojkama. Energija, na terenu ili pored, način komunikacije, bodrenja pokazuju kako se u Subotici odbojka – živi.

- Nisam završio psihologiju, čitao sam, naravno, knjige iz te oblasti, ali gledam mnogo šta rade kolege, ne samo iz odbojkaškog sporta. Smeju se žena i deca kad gledamo neki sport, kad je tajm-aut i kod nas je – tišina. Pojačam još više ton, da čujem šta i kako trener priča. Idem malo u Spartaku na osećaj, ali i na iskustvo. Sećam se okupljanja kod Ljube Travice u sobi, posle olimpijskog meča. Ćutao sam i slušao, između ostalog i to kako se gradi odnos sa igračima, kako mora da se zna ko kako reaguje, kako koga motivisati, izvući iz lošeg ritma. Neko će da reaguje na lepu reč, neko kad ga „pecneš”, neko izgrdiš. Svakom igraču moraš da pogodiš „žicu”. Volim da razgovaram i sa pomoćnicima, tu su da mi – pomognu, ne samo da slušaju šta im kažem. Uspostavili smo dobar odnos od prvog dana, značajno mi olakšavaju posao. Uroš (Kecman) je pravo zlato, nisam upoznao čoveka koji voli Spartak više od njega, mnogo poverenja imam i u Stefana (Lakovića). Bitan nam je element i kondicioni trener Fedor Tapiška, to je nešto što je Spartaku nedostajalo, deo moderne odbojke.

Spartak je igrama, zaraznom energijom i „hemijom” pravi hit.

- Radimo uvek da unapredimo igru, najbitnija nam je sledeća lopta, ne promašaj ili ranija greška, želim da igrači u momentu kad naprave grešku shvate gde su pogrešili i odmah isprave. Kad se to tako namesti, ne postoje limiti. Ne gubiš vreme, ne pitaš se šta si pogrešio, ne treba ti potvrda cele hale da si ti i dalje igrač koji čini razliku. Ideš dalje.

Pogled na tabelu, verujemo, prija. Ipak, stiže i zanimljiv odgovor Aleksandra Mitrovića:

- Nisam gledao tabelu, do skora nisam ni znao da smo prvi, dok mi direktor Banjanin nije rekao, posle ligaške utakmice sa Zvezdom. I dalje ne gledam tabelu, ali znam da smo prvi. To ne sme da nas zavara, čvrsto stojimo na zemlji, iz utakmice u utakmicu.