„Ogrešio sam se o Zvezdu i Džajića“

Miroslav Aleksić krenuo je iz male sredine, iz Kuršumlije, pa stigao u veliki fudbalski svet. Igrao je u evropskom Radničkom iz Niša, trebalo je da postane fudbaler Crvene zvezde ili Saragose, kratko vreme proveo je u Vojvodini, a karijeru završio u grčkoj Doksi. Danas priznaje da se ogrešio o crveno-bele i Dragana Džajića, da je pogrešio.

Rođen je 21. jula 1960. u Kuršumliji. I danas je vezan za rodni grad.

- Odrastao sam u Kuršumliji i svoje prve korake u fudbalu načinio u Kosanici. Onda sam prešao u Radnički i tamo proveo deset godina. Bio sam godinu dana u Vojvodini, a devet sezona proveo sam u Doksi. Potom sam se vratio u rodnu Kuršumliju i zaposlio u opštini. Minulog leta sam otišao u penziju. Lepo mi je u rodnom gradu, nema buke, nema gužvi, manja i mirna sredina, pa uživam – kaže Aleksić.

Miroslav je imao 18 godina kad ga je doveo niški Radnički i doveo. Na Čairu je ostvario mnogo snova, stigao do polufinala Kupa UEFA. Dugo je Aleksića pamtio reprezentativac Zapadne Nemačke Manfred Kalc. Pamte se evropska putovanja „Reala sa Nišave”.

- Tada je Radnički bio izuzetno organizovan, sa dobrom ekipom i odlično smo prolazili u Evropi. Protivnici su nas potcenili. Hamburger je imao izuzetnu ekipu, pa nismo mogli do finala. U dragoj Jugoslaviji bilo je mnogo dobrog fudbala, odličnih ekipa. Bila je milina igrati. Svi smo bili složni, zajedno po nekoliko sezona. Svaki klub je bio dobar, a nama se posrećilo da zabeležimo vrhunski rezultat u Evropi.

Miki ne krije da mu je godilo kad su ga novinari prozvali – niški Rumenige!

- Rumenige je tada bio jedno od najboljih levih krila na svetu. Naravno da mi je godilo. Bio je veličina u svakom pogledu. Porediti me s njim je zaista nešto posebno. Imponovalo je.

Aleksiću se ukazala prilika da igra u većem klubu na domaćoj sceni, ali je nije iskoristio.

- Došao sam u Radnički 1979. i 1983. isticao mi je ugovor. Pojavila se Crvena zvezda, bila je zainteresovana za moje usluge. Imao sam razgovore sa Draganom Džajićem. Tada je došao i Mitar Mrkela, ali su hteli i mene. Rekao mi je da nema potrebe da se plašim konkurencije. Onda mi je Radnički dao stan i određena novčana sredstva. Ipak, Zvezda je Zvezda, trebalo je da odem. Džaja mi je rekao da se iz Zvezde u Radnički može preći kad god hoćeš, ali iz Radničkog u Crvenu zvezdu samo jednom.

Za njega je bila zainteresovana i Saragosa. Nije otišao kod Radomira Antića u Španiju.

- U to vreme Antić je došao po Fadilja Vokrija iz Partizana. Međutim, Vokri je ispao mnogo skup. U mom slučaju problem je nastao oko obeštećenja. Tadašnji predsednik Radničkog nije želeo da me pusti dok Saragosa ne uplati sav novac za obeštećenje, a Španci su nudili dve rate. U Saragosu sam stigao oko dva časa ujutru i morali smo da idemo na stadion, jer su novinari čekali. Antić je slovio za jednog od najboljih trenera u Španiji. Bio je cenjen, na dobrom glasu. Zaista mi je žao što nisam ostao u Saragosi, ali bio sam prinuđen da se vratim.

Iz Niša u Zvezdu dolazili su Stojković, Panajotović, Banković, pa Binić i Drizić. Zoran Dimitrijević i Milan Ivanović igrali su za oba kluba... Možda je i Miki Aleksić trebalo da ojača tu nišku vezu u taboru Beograđana.

- Kako sada razmišljam, pogrešio sam. Svakom je san bio Zvezda ili Partizan. Mislio sam da sam u Nišu standardan, a ovde sam imao Mrkelu za konkurenciju. Nišlije su mi dale stan i sve je uticalo da donesem takvu odluku. Da, pogrešio sam. Bilo pa prošlo.

Jedno vreme igrao je u Vojvodini. Pozitivna su iskustva iz dana provedenih u Novom Sadu.

- Meni se Novi Sad mnogo sviđa kao grad. U to vreme Vojvodina je imala fenomenalnu ekipu, a drugarstvo je bilo na vrhuncu. Tu su bili Šestić, Jokanović, Mihajlović, Vorkapić, Čeda Maras... Trener je bio Ljupko Petrović, jedan od najboljih stručnjaka u Srbiji i Jugoslaviji. Vojvodina je izuzetno organizovan klub, ima odlične uslove za rad i takmičenje. Bilo mi je lepo u Vojvodini.

Otišao je u grčku Doksu. Kad nije u Zvezdu i Saragosu – daj šta daš...

- Sa 30 leta otišao sam u Doksu. Tamo je trener bio Vučeković, koji je nekada igrao u Vojvodini. Otišli smo Radosav Nikodijević iz Partizana i ja, a Jovanče Džipunov je došao, ali se nije zadržao. Iskoristio sam poslednji voz. Doksa je bila dobar klub i dobro sam tamo prošao.