Rodić: Moje vreme nije prošlo

Veče je bilo napeto, zategnuto kao struna. Tim koji je stigao tiho, gotovo neprimećeno, bez pompe i velikih najava, bez provokacije u vidu reči koje bi mogle da dirnu u živac, izašao je na teren bez straha. Autsajder... Ali onaj s kojim možete da očekujete svašta.

Svaki start Romantičara bio je samouveren, svako dodavanje puno prkosa, svaki sprint dokaz da srce ne prepoznaje kvote kladionica... Jer ponekad, stil nije u dominaciji, već u prkosu koji opstane. I u tišini koja ostane iza šoka. Srce je pobedilo.

Srce i Milan Rodić (34). Njegov korak nije bio samo brz, već prkosan. U duelima nije uzmicao, u padovima se odmah dizao. Nije tražio faul, tražio je – šansu. Tehnički, bio je surov u jednostavnosti. Nije trošio pokrete uzalud, sve je bilo podređeno cilju.

Kad primi loptu vreme kao da uspori, a on postaje mir u haosu. Ali najviše ga je izdvajalo srce. Igrao je kao da svakim pokretom odlučuje sudbinu. Kao da svaki gol vraća dug nekom starom snu.

I zato, kad je postigao ona dva, nije to bilo iznenađenje za one koji su ga zaista gledali, već trenutak u kojem su svi videli ono što on dobro zna – njegovo vreme nije prošlo. A bilo je dušebrižnika koji su fudbalskom čaršijom, upućeno indirektno ljudima iz OFK Beograda, umeli da prozbore – šta ste doveli ovog sa dve leve noge, njegovo vreme je prošlo...

- Pa ne znam, meni se čini da nije – u dahu je startovao Rodić. - Mnogo mi znače golovi koje sam postigao u Humskoj, polako hvatam zalet, nisam ni odradio kompletne pripreme, čini mi se da još nisam potpuno spreman.

Uz čuđenje, a šta bi bilo da jeste?

- Ha, ha. Hajde da se malo ispravim, nisam još stopostotno spreman kad je reč o defanzivnim zadacima, ofanzivno, čini mi se, stojim odlično.

Vara li utisak da ne postoji bolja potvrda za to od dva gola Partizanu i to u Humskoj?

- Apsolutno ne vara. Imam to nešto, da se pojavim iz drugog plana, da šutnem, da gađam uglove. U subotu uveče sam video prostor, opalio i lopta je ušla. Kad je o drugom golu reč, nikad me ne vara osećaj za prekide, znao sam gde da se postavim, bio na pravom mestu u pravo vreme.

Kakav je osećaj baciti na kolena crno-bele i to na njihovom terenu?

- Fenomenalan, imao sam priliku da ga osetim i ranije, u dresu drugog kluba. Ipak, sada sam vojnik plavo-belih, OFK Beograd je moja druga kuća, mnogo volim ovaj klub. Na Staroj Karaburmi sam bio od osme godine, ovde sam naučio šta je fudbal, odavde otišao u inostranstvo... Zbog svega toga pobeda koju smo zabeležili za mene ima posebnu težinu. Naravno, mnogo mi je drago zbog celog tima, momaka koji su „poginuli” na terenu, trenera, stručnog štaba, ljudi iz uprave...

Slažete li se da je onomad na Topčiderskom brdu još jednom potvrđeno pravilo da kad lopta krene sa centra sve prognoze padaju u vodu i važi jedino zakon fudbala, a ne boljega i jačega?

- Mislim da smo u ovom trenutku mi bolji tim od Partizana, to smo i dokazali. Od starta smo igrali u novoj formaciji, pa nam je trebalo vremena da se namestimo na terenu. Možda nismo počeli najsjajnije, ali već posle pola sata igre sve je došlo na svoje, naročito taktika koju je zamislio trener Jovan Damjanović. Hajde da ne zvučim pretenciozno, fino smo odigrali u Humskoj.

Bez sumnje, teško je izbrojati koliko čestitki vam je upućeno posle velikog podviga, te se nameće pitanje koja je iz mora pristiglih najdraža?

- Kad sam posle meča uključio telefon, on se usijao. Bilo je više od 200 poruka, ne znam više koliko sam poziva primio. Drago mi je što sam usrećio veliki broj ljudi, ali... Čestitke koje sam primio od kćerkica su za mene bez konkurencije. Nisu bile na stadionu, još je hladno, a one su male, imaju šest i deset godina. Ipak, svesne su svega i prate tatinu karijeru. Podrška koju imam od njih i supruge za mene je od neprocenjive vrednosti. Sve što radim – radim za njih.

A za neupućene, moglo se čuti da ste se zbog njih i vratili na elitnu scenu Srbije, ima li u tome istine?

- Ima, da pođem od toga da mi u Švajcarskoj ništa nije prijalo. Kad je stigla ponuda iz Ciriha sve se činilo primamljivo, ali tamo se nikako nisam uklopio. Bio mi je plan da se jednoga dana vratim u OFK Beograd i završim karijeru tamo gde je sve počelo. Čini mi se da bolji trenutak nisam mogao da izaberem. E sad, kad ću okačiti kopačke o klin, na to pitanje ne bih znao odgovor.

Kakve su ambicije za nastavak takmičenja kad je reč o vašoj drugoj i poslednjoj epizodi na vetrovitoj Karaburmi?

- Pobedom protiv Partizana smo dokazali koliko možemo i vredimo. Za početak, plan je da izborimo plej-of, a posle toga će sve biti moguće. Hoćemo da se što više primaknemo vrhu tabele, da se borimo za mesto koje vodi u Evropu. Ekipa je sjajna i uveren sam da možemo da ostvarimo ambicije.

I za kraj, shodno iskustvu koje posedujete, bilo bi zanimljivo čuti šta biste poručili mlađim saigračima?

- Da uživaju u fudbalu i veruju u sebe, naravno, i da na ovaj sport ne gledaju kao na biznis. Imam 34 godine, a i dalje igram iz emocije – poentirao je Milan Rodić, dete OFK Beograda koje je izraslo u surovog vojnika. 

U subotu uveče nije pobedio samo tim. Te noći je jedan igrač sa dva gola i jednim nepokolebljivim srcem, ispisao priču koja će se prepričavati. Za vek i vekova.