Jokić o braći, Milojeviću, Barseloni: Uvek sam bio najmlađi i bez prava glasa

Nikola Jokić je u opširnom razgovoru sa Edinom Avdićem otvorio i veoma lične teme od odrastanja uz stariju braću, preko prvih ozbiljnih košarkaških koraka u Megi, pa sve do dolaska u NBA, gde je, kako kaže, sve išlo postepeno, bez velike drame, ali stalno uzlaznom linijom.

Govoreći o detinjstvu, Jokić je otkrio da je ljubav prema košarci nastala veoma rano, upravo uz braću.

- Prvi sport je bila košarka i to je prvi sport koji sam počeo da treniram. Braća su igrala košarku i tu sam se zaljubio u nju. Imali smo koš na vratima i tako je sve počelo. Bio sam mali, pa sam stalno bio sa njima. Ja protiv njih dvojice. I onda se oni naljute na mene, jer me biju, guraju, ja počnem da plačem, padnem, vičem, pa dođe mama i kaže: ‘Ostavite Nikolu na miru’. Ali tako je to bilo.“

Jokić sa osmehom priča da je uz braću praktično odrastao i da su ga svuda vodili sa sobom.

- Strahinja je igrao za Spartak, Nemanja je igrao na drugim mestima, i ja sam uvek išao sa njima. Išao sam na treninge, ostajao kod njih po pet-šest dana, izlazili su u grad, vodili su i mene, išli su da igraju basket, vodili su i mene. Baš su mi obeležili detinjstvo. Imam mnogo uspomena, neke su za pričanje, neke baš i nisu.

Na pitanje da li je u porodici postojala jasna hijerarhija, kao najmlađi brat nije imao dilemu.

- Jeste, naravno. Uvek sam bio najmlađi i bez prava glasa. Ali tako i treba da bude. To je neka vrsta poštovanja. Iskreno, i dan-danas je tako. Poštujem braću, stariji su, iskusniji su, prošli su sve to.

Govoreći o tome kakav su uticaj imali na njega i kao igrači, Jokić je opisao i jednog i drugog brata.

- Strahinja je možda imao malo bolju karijeru, a Nemanja je bio talentovan. U današnjoj košarci bi baš mogao da igra, recimo i 3x3. Dva metra, može sve, jak, ima ruku... Istina, ne bolju od moje, iako on i dalje misli da ima.

Za Strahinju je imao sasvim drugačiji opis.

- Strahinja je bio igrač kakvog bi svaki trener poželeo. Radnik, žrtvuje se, radi prljav posao, fenomenalan u građenju pozicije, znao je da se ukopa dole. Ali kad treba da da koš - muka. Ni levom ni desnom, promaši tri-četiri polaganja, ali zato ide na skok, uvek je aktivan.

Kada podvuče crtu, Jokić kaže da je od oboje uzeo ono najbolje.

- Verovatno sam uzeo najbolje od njih dvojice. Što se tiče talenta, možda više od Nemanje. A fizički i radne navike, možda više od Strahinje.

Jokić je potom govorio i o svom sazrevanju, ističući da je možda baš dobro što nije prerano postao svestan sebe i svog potencijala.

- Možda je dobro što nisam stigao ni da shvatim gde sam i šta sam. I danas mislim da je dobro da te nešto spusti na zemlju, da ostaneš tamo gde treba, da se ne poletiš. Ni u Megi nisam odmah shvatio. Sve mi se brzo dešavalo. Sombor, pa Novi Sad na šest meseci, pa Beograd na šest meseci, pa draft, pa prvi tim... Kada sam došao u NBA, nisam igrao. Onda sam počeo da dobijam minute, pa sam postao starter. Moja karijera je nekako uvek išla tom blagom uzlaznom putanjom.

Kada je reč o učenju, ističe da je oduvek bio tip igrača koji mora da vidi stvari da bi ih razumeo i usvojio.

- Ceo život sam takav. Možeš ti meni da objašnjavaš, ali kada nešto vidim, onda mi je mnogo jasnije i odmah mogu da ponovim.

Zato je saradnja sa Dejanom Milojevićem bila toliko važna.

- Milojević, sa svim tim potezima, pivotima, tehnikama, pozicioniranjem, uglovima, različitim završnicama... Pokaže ti jednom, a ja to odmah pokupim. Možda je to neki moj talenat. I nisam se protivio tome, nisam bežao od učenja. Imao sam stvarno sjajnu saradnju sa njim. Uvek kažem verovatno ga danas pamtim više kao prijatelja nego samo kao trenera iz Mege. Tada sam imao 18 godina, a kasnije, kada smo više pričali i družili se, onda sam stvarno neke stvari shvatio. Zahvalan sam mu, dao mi je u nekim momentima potpunu slobodu.

Ipak, ta sloboda je imala granice, što je ilustrovao jednom anegdotom.

- Igrali smo pripremnu utakmicu, ne sećam se ni protiv koga. Bio sam u polukontri i bacio sam pas iza leđa iz niskog posta ka Ognjenu Jaramazu u suprotni ćošak. Naravno, loptu su ukrali. Vratio sam se, odbranili smo, a on me odmah izvadio i rekao: ‘Sutra zbog tebe trčimo kaznene’. Tako da, davao mi je slobodu, ali samo do određene granice. Baš sam voleo taj odnos. Imao je vežbe jedan na jedan, takmičenja, šutiranja, stalno je postojalo neko nadmetanje. Igrali smo i 3x3, e to sam obožavao.

Jokić i danas s posebnim žarom govori o basketu 3x3.

- I sada to volim, to je najbolja stvar na svetu. Tu se biješ, tu se igra pravi basket. Poznajem i te momke, Branko igra za našu 3x3 reprezentaciju, igrao sam sa njim u Vojvodini. Igrao sam i protiv Majstorovića još kada je igrao u Banovcima, kasnije u Dunavu. I to sam prošao.

U razgovoru se dotakao i čuvene utakmice protiv Cedevite, kada su ga pratili skauti Barselone, a on, po sopstvenom priznanju, nije odigrao kako ume.

- Nisam sabotirao tu utakmicu. Ali imao sam i kasnije takve momente, čak i u NBA. Ne znam zašto. Možda je neka tvrdoglavost, možda nešto u glavi. Jednostavno nisam hteo. Bukvalno nisam hteo. Tu sam, a neću da šutiram, neću da uzmem. Samo pravim pas. Deki je hteo da me ubije. Ali nisam sabotirao. Da sam znao kako će se sve završiti možda bih i namerno - rekao je kroz smeh.