„Menadžer me odveo u Belgiju umesto u Partizan”

Goran Gutalj pripadao je izuzetno nadarenoj generaciji sarajevskog Željezničara, od koje se očekivalo mnogo, možda i da postane šampion Jugoslavije.

Međutim, u ratnom vihoru sagorele su sve nade. Bio je potom u Partizanu i Crvenoj zvezdi, nuđen mu je ugovor, ali nije potpisao.

Rođen je u Sarajevu 12. novembra 1969. Prošao je sve selekcije kluba sa Grbavice, a zatim je u prvom timu igrao tri sezone.

- Nadarena generacija Željezničara bila je visoko u letu kad ju je zadesio nesrećni rat. Svako je sa svojom sudbinom krenuo na svoju stranu. Zahvalan sam Josipu Bukalu za karijeru – doveo me je u Želju sa školskih terena. Tu su i Suljo Kulović, Čiko Radović, Blagoje Bratić, jako disciplinovani Boro Bračulj. Mišo Smajlović me je prvi uvrstio u seniorski tim. Čovek koji je najviše uticao na moj dalji razvoj bio je Milan Ribar. Bio je trener, čovek, pedagog, ljudina. On je trebalo da sa svojim iskustvom i talentovanom generacijom donese na Grbavicu trofej šampiona Jugoslavije, ali ratne okolnosti učinile su svoje - kaže Goran Gutalj.

On, pa Rade Bogdanović, Milan Pavlović, Suad Katana, Željko Pavlović, nadolazeći Mario Stanić – zaista obećavajuća generacija.

- Manje-više smo u kontaktu. Neki su treneri, neki rade u sportu. Čujemo se, vidimo se, neko me pozdravi preko zajedničkih prijatelja. Najviše starih fudbalskih prijatelja sreo sam minulog leta u Skugriću kod Nikole Nikića, na susretima eks-ju legendi fudbalskog sporta. Oživele su uspomene na lepe dane i trenutke. Najčešće sam u kontaktu sa Radetom Bogdanovićem. Deo smo iste generacije, ceo život jedan drugom konkurencija u igri, a uvek istinski prijatelji. Želim mu svako dobro u životu.

Jugoslavija je nestajala u plamenu, a on je karijeru nastavio u Muri, pa u Mariboru.

- Na početku rata Radeta Bogdanovića i mene je u Beograd doveo Partizan. Postojao je dogovor dva kluba  da nas dvojica narednu sezonu provedemo u Humskoj. Međutim, u međuvremenu sam potpisao ugovor sa menadžerom Vladom Pavkovićem, koji je bio agent i Siniše Mihajlovića i Vladimira Jugovića. Imao je plejadu izvrsnih igrača koje je zastupao. Verovao sam mu da će sve biti u najboljem redu. Onda je ideja sa Partizanom nekako pala u vodu. Želeo je da me odvede u inostranstvo i završio sam u Belgiji. Godinu dana proveo sam u hotelu, čekao sam Vladu da mi pronađe klub. Onda sam se vratio u Beograd, trenirao sa Crvenom zvezdom, dogovorili smo se da tu ostanem, ali sam napravio mladalačku grešku – otišao u Grčku na nagovor jednog tamošnjeg menadžera. Od potpisa u Grčkoj nije bilo ništa, a u Zvezdi su mi zamerili i dali mi do znanja da se poziv iz Zvezde dobija samo jednom. Bio sam mlad, pomalo drzak, pa sam sa trećim trenerom krenuo u berlinsku Hertu. Ipak, tog dana kad je trebalo da krenem put Nemačke, uvedena je viza na crveni pasoš. Kako sam se zatekao u Murskoj Soboti, ostao sam tu tri meseca da bih izvadio vizu za Nemačku. Morao sam da uzmem pasoš BiH, ta agonija oko papirologije potrajala je dve do tri godine, pa sam igrao u Sloveniji, ali sam na kraju zadovoljan kako se sve odigralo.

Gutalj je kratko je boravio u Moskvi, igrao za CSKA. Moglo je to i da potraje.

- Nažalost, došlo je do neugodne povrede, jedne od retkih u mojoj karijeri. Imao sam posledice koje su trajale više od šest meseci i pratile me do kraja karijere, pa sam morao da smanjim tempo. Bila je to povreda Ahilove tetive. Na jednom meču u azijskom delu Rusije dobio sam udarac i nisam imao sreće. To mi je oduzelo šansu za opstanak u Rusiji, sledio je dugotrajan oporavak. Vratio sam se u Sloveniju, izlečio se i nastavio dalje sa Novom Goricom. U jednom trenutku bio sam prvi strelac slovenačke lige. Onda sam obnovio povredu. Šteta, jer sam svojim golovima doveo Romu za rivala u evropskim takmičenjima.

Karijeru u Gorici nije završio – trajala je do 37. godine.

- Posle Gorice otišao sam u austrijski Kapfenberg. Rekli su mi koja je želja i uveo sam ih u Prvu ligu sa 24 pogotka. Ispunili su cilj posle 18 godina čekanja. Tu sam bio još godinu dana i poželeo da budem bliže mestu gde me je čekala supruga. Onda sam igrao u niželigaškim klubovima koji su bili dobro organizovani. Međutim, pre svega toga, igrao sam u Muri, pa u Mariboru, zatim u Beltincima. Sećam se, u Mariboru su bili Milko Đurovski, Grega Židan, Karić, Bloudek. Prvi put smo uhvatili u raskoraku Olimpiju, koja je do tada bila bez konkurencije.